Анали Правног факултета у Београду

925

РАД УНУТРАШЊЕ АРБИТРАЖЕ Y ПРЕДУЗЕБУ

организација у радној организацији и ван ње, у великој мери су томе допринели и самоуправни органи у предузећу, најчешће централни раднички савет. Састав радничког савета je то у потпуности омогућавао. Као што je познато састав централног радничког савета je био такав да je свака радна јединица бирала у нега своје представнике према броју запослених радника у њој. Тако je, што je разумљиво, радна јединица са већим бројем својих чланова у радничком савету могла, по правилу, да рачуна на решене спора у своју корист. Y радним организацијама које су својим прописима предвиђале право жалбе или приговора на одлуку унутрагшье арбитраже, то je чињено потпуно легално. Ако прописи то нису дозвољавали, и онда се проналазио пут и начин да се спор изнесе на решавање пред радничким саветом. Y интересу заштите предузећа као целине, већег броја радних јединица, солидарности, па чак, наводно, с’ позивом на заштиту интереса друшгвене заједнице, захтевало се решавање спорова од стране радничког савета. Исто тако, када je била донета одлука, изношен je цео случај пред централни раднички савет са већ наведених разлога. Има примера где je раднички савет преиыачавао одлуке унутрашње арбитраже, тј. решавао спор на други начин од оног како je учињено арбитражном одлуком. Исто тако, било je примера да раднички савет донесе препоруку да се цео случај поновно испита од странака у спору и нађе неко заједничко решење и сл. Када се у свему томе није успевало и тада се проналазио пут и начин да обавезу на накнаду из одлуке не изврши осуЁена странка. Са извршењем одлуке се одуговлачило до првог наредног обрачунског периода или до завршног рачуна, када се вршила централизована расподела дохотка и тако вршило преливање дохотка из једне радне јединице у другу, и тако дал>е. Неке радне јединице су, да би извршиле одлуку унутрашне арбитраже, узимале зајам од предузећа или других радних јединида, који би на крају године завршним рачуном, једноставно био „ликвидиран” централистичком расподелом дохотка. Y неким случајевима одлуке дате на извршење нису спровођене од надлежних служби у предузећу све до завршног рачуна, тј. коначне расподеле дохотка. А када би се правио завршни рачун такве одлуке би се „случајно” заборавиле узети у обзир и сл. Касније je, разуме се, било знатно отежано њихово реализовање и изналажен начин да се обавезе утврђене том одлуком цикада и не остваре. Унутрашна арбитража je проглашавана сувишном и непотребном. Истицало се да умањује односно руши улогу, значај и ауторитет осталим самоуправним органима у предузећу. Говорило се да својим радом трује односе између радних јединица, ремети нормалан живот и рад у радној организацији. Тврдило се да je спора у раду (док се формира, састане, изабере председника, донесе одлуку и изврши je, све то ужасно дуго траје) чиме се успорава рад у предузећу, а уз то и скупа установа. Као посебно значајно ваља истаћи истицање околности да je унутрашња арбитража поехала тело чије одлуке служе за неоправдаио и незаконито преливагье дохотка из једне радне ј единице у другу, односно за неправилно закидање личних доходака радницима у појединим радним јединицама. Заиста je, како ће се видети из даљег излагања, било случајева доношена неправилних и незаконитих одлука из вгома различитих разлога. Али, због чине-