Анали Правног факултета у Београду

926

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

шще да je реч о хек уведено] установи, о малом броју до тада решених споров а уопште а тиме и незаконито или неправилно донетих одлука, анхисамоуправним снагама у хгредузећима тада није полазило за руком да са успехом истину ове аргументе. Тврђења су се сводила углавном на претпоставке за које није било довољно убедљивих разлога. Тим пре, што je сасвим разумљиво, што су ове снаге наспрам себе шше добар број и руководилаца, и радника, и служби. Нарочито правка и економска служба, односно појединци из њих настојали су да се спорови износе пред унутрашњу арбитражу на решавање. Тврдило се да je то не само од интереса за решавање конкретног спора већ да то има ограман значај за будуће односе између странака у спору, односно да то делује као превентива за будуће међусобне односе радних ј единица у предузећу и сл. Посебно Се истицало да не може бити истинског самоуправљања ако се изигравају донети прописи, како у предузећу тако и ван њега, ако се онемогућава или умањује рад колективних органа у предузећу (па и унутрашње арбитраже). Посебно, када све то води јачању улоге појединаца руководилаца, у радним јединица.ма и предузећу. Указнвало се и на потребу рада унутрашње арбитраже с обзиром да (из разноврсних разлога) није било писмено уговорених права и обавеза између радних јединица, због чега je по самој природи ствари могло лакше доћи до спорова, и тако дахъе. И поред света тога, самоуправне снаге у предузећнма у овом периоду нису биле у сасвим поволшој ситуацији која би им омогућавала успешно окончање „битке” са носиоцима анхисамоуправних појава и тенденција. Y суштини, треба сасвим јасно и отворено изнети, било je луди у предузећима па и ван њих (на различитим шгвоима), којима исход „битке” у том тренутку није био сасвим јасан. Међу њима je највише било радника. По старом правилу да je време најбољи судија за све у животу, чекало се да унутрашгьа арбитража својим радом, или побере плодове, или остане онаква каквом су je окарактерисале антисамоуправне снаге. б) Другм период. Овај период пада у време када je велики број радних организација донео статуте или друге опште акте након ступања на снагу Основног закона. Ваља рећи да je свнм актима (најчешће статутом) скоро без изузетка регулисана и унутрашња арбитража. Истина, то je чињено са мање или внше одредби, тј. од преписивања одредаба Основног закона, до веома детаљног регулисаньа како њене организадије тако и н>еног рада, односно поступка. Ово je условило схватавье у пракси о томе да су одредбе Основног закона о увоЬену унутрашње арбитраже когентне природе. С друге стране, у истом периоду постаје, да тако кажемо, мода увођења радних ј единица у предузећима које као печурке ничу на све стране. Најзад, под утица]см самоуправних снага у предузећима и ван њих, односно дотадашњим својим радом унутраиньа арбитража доживљава праву ренесансу у свом раду. Све ово доводи до масовног обраћања унутрашњој арбитражи за решавање насталих спорова нзмеђу радних ј единица посебно, а исто тако и између ових и предузећа. На решавање се износе сви спорови — од оних малог износа и значаја, до веома крупних и значајних спорова. Од многих радних организација предузнмају се мере за побољшање квалитета рада унутрашње арбитраже, ефнкасности гьених одлука и сл.