Анали Правног факултета у Београду

927

РАД УНУТРАШЊЕ АРБИТРАЖЕ Y ПРЕДУЗЕВУ

Неке радне организације доносе и правилнике односно пословнике о организацији и раду унутраппье арбитраже у којима се прописују мере за осигурање гьеног рада, односно црописују правила процедуре за воВење поступка и доношење као и извршење одлука. Корисхећи се искуством из рада ове установе до тада, прописују се санкције за избегавање присуства сведока, вештака и других учесника у поступку. То се по правилу предвиВа као повреда радне дужности, због чега се дисциплински одговара. Неке радне организације предвиБају друтачији састав арбитражног већа од оног који je Основним законом одређен. Најчешће тако, што искључују могуВност да се као члан арбитраже именује лице ко je je у радном односу са странкама у спору. Тиме се постиже већа објективност у доношењу одлука, а истовремено осгварују услови за брже и ефикасније деловање ове установе jep се тиме уклањају првобитни недостаци условљени структуром арбитраже коју je Основни закон прописао. Прописују се санкције за одговорна лица у радној организацији којима je поверено старање о извршењу арбитражних одлука у случају да се о ту сбавезу огреше. Најзад, 1968. године долази до измена и допуна Основног закона којима се мењају и допуњују и одредбе о унутрапгњој арбитражи. ПредвиВа се могућност именована за чланове арбитражног већа, односно на листи арбитара и лгща која нису у радном односу са предузеВем. ОдреБује се да председника арбитраже, кога споразумно не одреде чланови арбитражног веВа, именује хтредседник Окружног привредног суда. Одлуке унутрашње арбитраже донете у споровима измеВу радних јединица-правних лица проглашавају се извршним насловом, а њихово извршење поверава се Окружном прнвредном суду. Уводи се могуВност поншптаја одлуке унутрашње арбитраже, под истим условима и у поступку одреБеном Законом о парничном поступку за поништај одлуке избраног суда. Све то доприноси квалитету одлука и ефикасности рада унутрашње арбитраже, што подиже њен углед и њен значај у предузеВу. Овај период карактеристичан je и по случајевима у којима je долазило до проширивања надлежности унутраппье арбитраже. Истина, реч je и о малом броју радних организаций у којима je до тога долазило, а исто тако и о незнатном броју примера такие врсте, тј. спорова које je решавала унутрашња арбитража. Наиме, Основни закон je прописан надлежност унутрашње арбитраже, а радне организације својим ошптим актима, или су такву надлежност прихватале преписујуВи одредбе Основног закона, или су у нешто проширеном обиму (али још увек у границама Основног закона) исто тако таксативно набрајале примере спорова о којима решава ова установа. Y пракси неких радних организација дешавали су се случајеви у којима je долазило до спорова измеВу радних j единица меВусобно, или ових и предузеВа, a који нису били стављени у надлежност унутрашње арбитраже. Али, била je реч о споровима који изрично нису били ставлени ни у надлежност других органа односно тела у радним организацијама. Највише je било спорова из области стамбених односа, али и спорова друге врсте. Y таквим случајевима, поверавање на решавање таквих спорова радничком савету, као највишем самоуправном органу у предузеВу,, није било целисходно. Ово из вгапе разлога, али највише због тога што je, нарочито после реорганизације предузеВа после доношења Основног зако-