Анали Правног факултета у Београду

957

CYACKA ПРАКСА

трају и својим трајањем ce репродукују, репродукујући заправо тиме чињенице које су правно релевантне за конкретан правни однос. Из изложеног би се могло резшшрати да су правном статиком обухваћени правни односи који су животно окончани, свршени, док они правни односи који животно трају, који се на некакав начин репродукују, спадају у правку динамику. Упоређена су, по правилу, непрепоручлива и обнчно безуспешна, али ипак би прве могли упоредити са фотографијом, а лруге са филмом. С обзиром на истакнуте разлике, разумно je очекивати и одреЬене разлике у правном режиму наведених двеју трупа правних односа, а у том оквиру и обавезе надлежног органа управе да мериторно одлучује о сваком поновном захтеву странке. Y тој разлици, чини се, треба тражити подлогу за разрешење разматране дилеме. За нас су у овом разматрању од интереса управноправни односи, чија садржина су субјективна права или обавезе. Будући да се о њима одлучује управним актима који се, у принципу, доносе по јединственим прави лима, ми ћемо надале говорити само о правима, имајући при томе на уму и обавезе као могућну садржину управноправних односа. д) Обавеза мериторног одлунивања о поновном захтеву странке зависи од правила управног поступка. Већ смо, ослањајући се на позитивни пропис, члан И. ЗУП-а, констатовали да je тим прописом изрично нормирана само тзв. формална правоснажност управних аката и да начелно нема основа да се мења управни акт ако се у тој ствари нису променили ни прописи ни чињенично стање. Но, вала истаћи да има ситуација у којима се прописи или чињенично стање само наоко нису изменили, а у суштини јесу. Зато се напред речено у погледу непроменливости таквих аката односи само на случајеве када ни суштииски нема промена. Као што смо се у питању правоснажности ослонили на позитивни пропис, тако се, по нашем мишлену, на позитивни пропис треба ослонити и у погледу обавезе органа управе да мериторно одлучује о сваком поновном захтеву странке. Тај пропис представља члан 264. ЗУП-а, јер само он регулише уклањање правоснажних (дакле, и коначних) законитих негативних решена од стране њихових доносилаца, тј. оних решена која су предмет наше пажне. Могућност укланана решена од стране ниховнх доносилаца предвиђена je и у чл. 235, 257, 260, 265. и 267. ЗУП-а, али то су све случајеви укланана незаконитих решена, ко ja нису обухваћена нашим разматрањем, осим случаја из плана 265. ЗУП-а који има у виду позитивна решена која се уклањају без претходног захтева странке, па су због тога ван круга нашег интересована. Сматрамо, дакле, да у планку 264. ЗУП-а треба тражити путоказ за одговор на поставлено питане, али ћемо се морати помоћи и другим правилима управног поступка. Израз „путоказ” овде није само фигуративно употреблен него и стварно има то значене због тога што у наведеном пропису не можемо наћи директан одговор на питане које нас занима. Тај пропис нити се односи само на решена која смо назвали „ранија решена”, нити изрично нормира питане обавезе органа управе да мериторно одлучује о сваком поновном захтеву странке под условима који су ра-