Анали Правног факултета у Београду

971

ПРИЛОЗИ

Уштеда у времену постиже се и химе што се пресуда објављује одмах по закључењу главне расправе (чл. 4361). Одступање од редовног поступка састоји се у томе што ово правило не трпи изузетке. Страной која je била присутна објављивању, писмени састав пресуде доставља се само на њен захтев (чл. 436и). Поступак je строго двостепен (чл. 346к). Одредба има мањи значај него што на први поглед нзгледа. Јер ревизија, због своје строге ограничености, не утиче знатно на трајање парнице у просеку. Пресуда и решење могу се напасти због апсолутно битне повреде одредаба парничног поступка (чл. 343. ст. 2) и због погрешне примене материјалног права. Према првобитном предлогу Новеле, жалба je могла бити заснована само на апсолутно битној повреди одредаба парничног поступка. Предлог који je вероватно био инспирисан предратним правом (§ 546) изазвао je живу дискусију у Правном савету Савезне скупштине. Целисходност ограничења. није оспоравана, али су неки дискутантн поставили питање шта ће остати од уставног принципа права на жалбу (чл. 68. YJ), ако ограничена буде усвојено. Превладао je став да би ова уставна гарантија у том случају поехала, практично, готово безначајна, те je као могући разлог жалбе предвиВена и погрешна примена матер ијалног права. Приметимо да ограничение жалбе постоји и у неким другим правима, ко ja не знају за поступак у споровима мале вредности као поступак посебне врсте. То je, на пример, случај са француским правом, у коме нижи првостепени суд ( tribunal d’instance) суди у првом и последнем степену у споровима који се односе на тражбена права и на покретности, a чија вредност не прелази 2.500 франака ( 4 ). По чл. 33г. Италијанског законика о граВанском судском поступку, одлука мировног судије (concüiatore), донесена у спору у коме вредност не прелази 2.000 лира, не може бити нападнута, осим ако je жалба заснована на недопуштености редовног правног пута или на ненадлежности ( 5 ). Глава двадесет девета ЗПП-а о поступку у споровима мале вредности, почиње одредбом да ће се у том поступку примењивати остале одредбе нстог Закона, ако у тој глави не постоје посебне одредбе. Поводом тога може се поставити питање да ли има места примени одредбе чл. 358, ст. 2, ЗПП-а, по којој ће другостепени суд, и кад странка није напала пресуду због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, укинути пресуду и вратити предмет првостепегюм суду на поновно суВење ако приликом решавања о жалби посумња у истинитост чињеница на којима je пресуда заснована. Иако правило чл. 358, ст. 2. није изрично поменуто, мислимо да се оно не примењује, пошто je смисао ограничегьа жалбених раз лога у томе да другостепена чињенична оцена пресуде није никад допуштена. Исто тако, странка не би могла жалбом истаћи да je чињенично стање непотпуно због повреде процесне норме која иалаже председнику већа да се постављањем питања и на друга целисходан начин стара да странке изнесу процесну граВу (тзв. право и дужност постављања питања чл. 287. ЗПП). Такав разлог ни je допуштен, jep има знача j релативно

(4) Декрет од S. маја 1968. Види: Vincent, Procédure civile, 1955, No 236.

(5) Види: Costa, Diritto processuale civile, 1955, No 334.