Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ Година XX Септембар— Децембар 1972. Број 5-6

УРАЧУНАВАЊЕ ИНВАЛИДНИНЕ У ИЗНОС НАКНАДЕ ШТЕТЕ

1. Право на инвалиднину признато je лицима са својством осигураника која су претрпела релевантно телесно оштећење у смислу прописа о инвалидском осигурању. Поставлю се питање какав je однос између овог права и права на накладу штете, које се остварује по општим правилима. Да ли су та два права независна једно од другог или се инвалиднина урачунава у износ накнаде штете (одузима од пуног износа накнаде) и које штете: имовинске или неимовинске и које од неимовинских штета. Да ли je урачунавање везано за један, увек исти облик штете, или се у одсуству једног облика штете може извршити у накнаду другог облика штете? 2. Судови су потпуно сагласни у томе да се инвалиднина на коју оштећеник-осигураник има право одбија од износа накнаде штете који му се досуђује. На саветовању судија грађанског одељења Врховног суда Југаславије и судија-представника грађанских одељења републичких и покрајинских врховних судова, одржаном 15. и 16. априла 1971. године у Врховном суду Југославије заузет je следећи правни став: „Y износ накнаде штете настале услед повреде на послу урачунава се инвалиднина која оштећеном припада по основу социјалног осигурања” (О- Нажалост, овај високи скуп ништа није рекао о томе да ли се инвалиднина урачунава у накнаду било које штете (на шта би формулација усвојеног правног става упућивала) или само неке и које. 3. Према становишту ко je je усвојено у читавом низу пресуда инвалиднина се одбија од износа ренте досуђене на име накнаде штете за губитак у заради (неспособност за рад, по терминологии неких пресуда). Врховни суд Хрватске, пошто je истакао да се „код штета услијед губитка зараде” наклада за будућност одређује у облику ренте, каже у једној пресуди: „Тужилац приговара што му je првостепени суд одбио, приликом утврђивања штете, износ од дин. 2.600, јер да je тај износ примио од Завода за социјално осигурање из наслова тјелесног оштећења, као накнаду за веће напоре у остваривању животних потреба, без обзира на то да ли оно проузрокује или не проузрокује инвалндност. По мишлегьу овог суда, меВутим, правилно je становиште првостепеног суда и износ накнаде мора се

(1) Збирка cvackhx одлука, кн>. XVI, св. 2, страна 22.