Анали Правног факултета у Београду

813

УРЕБЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ ОДНОСА КОШ СЕ ТИЧУ НАСЛЕБИВАЊА

и да оставиоци умиру природном смрћу у шездесет деветој годный живота, онда би оставиочев другостепени предак у тренутку делације био стар 115 година. Осим тога, потенцијалност да наследници буду дали преци условлена je непостојањем читаве серије сродника који образују први и други наследии ред. Остаје, према томе, првонаведена могућност, али се ту поставла више питана као што су: да ли баријеру поставити на линију између наследных редова или не, да ли унутар наследних редова извршити ограничење или не, да ли увести извесне модалитете у зависности од тога ко конкурише на наслеВе и др. Наше je мишљење да би садашњи систем по коме, да тако кажемо, важи правило: све или ништа, валало напустити. Y ери бурног индустријског развоја, велике покретливости становништва и атомизације породице нема разлога да сви побочны сродници из трећег наследног реда буду законски наследници. Валало би темељно размислити да ли они уопште треба да буду оставиочеви сукцесори. Што се тиче колатерала из другог наследног реда, могао би се оспоравати опортунитет постојања свих них као нетестаменталних наследника. Посебно je деликатно питане да ли деца и дали потомци оставиочевих сестричина, сестрића, синовица, синоваца, братичина и братића треба да конкуришу на наслеђе заједно са преживелим брачным другом. Ако je, на пример, Бојана оставиочева супруга, а нена сонаследница Марија A. која je ћерка Рахеле Б. која je, пак, ћерка оставиочеве сестричине Зумре Ц., питане je има ли ту аргумената који својом социјалном тежином и конексијом ca осећанем правичности оправдавају такво решене и који би јој могли дати визу на дали опстанак. Коначно, ако постоје животна факта а ми сматрамо да постоје која намећу потребу да се смани постојећи круг сродника као интестатских наследника, онда то подразумева и сужене круга сродника као нужних наследника. Домашај сужена овог другог делимично ће детерминисати домашај сманена оног првог. 10. Одредба плана 12. Закона о наслеђивану која изрично говори о деци из ранијих оставиочевих бракова, изазвала je дивергентна мишлена и у доктрини и у судској пракси. Једно од питана ко je je овде спорно тиче се ванбрачне деце. Законодавац je при доношену преднег члана поглавито имао у виду пасторчад која потичу из ранијих бракова преминулог супруга, али то нипошто не значи да се одредбе тога члана не пролежу и на ванбрачну децу. Како, пак, о томе постоје контроверзе, с једне стране и како су премисе односног члана недоволне за реализацију која би се могла пожелети, с друге стране, неопходно je тај члан изменити у том смислу што би покојникова деца добијала понаособ два нута више од брачног друга, али само под условом постојана ових пропозиција: постојане детета које не потиче из односа са надживелим брачним другом, већа вредност имовине брачног друга од износа наследничке квоте која би му припала кад би наследство било поделено на једнаке делове и став суда да je примени односног повећана у конкретном случају оправдана. Дакако, став суда заснивао би се на резултатима брижливог испитивана и оцене свих околности датог случаја. Не може се, на пример, занемарити чшьеница да брачни друг има економска добра чија je укупна вредност мала иако je већа од вредности дела заоставштине који je раван деловима осталих санаследника, док оставиочево дете ко je није и његово дете има