Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Све горе изложено показује, да je чл. 48. Закона о пензијском и инвалидском осигурању Србије, у делу којим обуставља исплату пензија уживаоцима пуних старосних пензија, како то већ показује његова примена од стране органа осигурања, противан сейм горе наведеним прописима па и чл. 70, чл. 147, и чл. 148. Устава СФРЈ, и наведеног савезног Закона. Y истој мери, он je противан начелима и одредбама Устава Србије, који, mutatis mutandis, у односу на ова човекова права и обавезе садржи исте норме као н Устав СФРЈ, па их нисмо посебно цитирали, држећи се начела субординације норми ( 19 ). Коначно, и на основу свега реченог, in médias res, ово je решење и противуставно, и противзаконито, па има основа очекивати да ће и Уставни суд Југославије и Уставни суд Србије, сваки у својој надлежности, на основу чл. 145. и 146, чл. 241, 246. и 249. Устава СФРЈ, односно чл. 229. и 232. Устава Србије, покренути поступак за оцену уставности и законитости овог прописа ( 20 ).

Др

Саво С. Стругар

РЕЗЮМЕ Право на пенсию Исходя из основных начал и положений Конституции СФРЮ, автор в статые обращает внимание и доказывает, что у граждан не могут отнять, в числе остального, два основных права, к числу которых принадлежит и право на пенсию. Однако ст. 48 Закона о пенсионном и инвалидском страховании СР Сербии, по которой прекращается выплата пенсия лицам „вступившим в трудовое отношение” или же занимающимся самостоятельной трудовой деятельностью, отняла эти права, при чем права на результаты труда непосредственно, а, косвенным образом, и право на труд. В статье указывается и докзывается путем анализа основных начал и остальных положений Конституции СФРЮ, основных положений Закона об основных правах на пенсионного и инвалидного страхования СФРЮ, а также Конституции СР Сербии, что положение ст. 48 данного закона СР Сербии находится в противоречии с конституцией и является незаконным. (19) Ми смо до те мере земл>а устава и закона, да се по своме зкачају у нашим условима, ови прописи могу упоредити, са значајем који има Бог у филозофији Достојевског. Кайме, у универзалној филозофској физији Достојевског каже ce, a још вшпе увиђа, да ако Бога нема све je допуштено. Са истим разлогом, а посебно његовим људским значајем, може се рећн и код нас, да ако се Устав и закони не поштују или се не примењују, онда je све дозводено врата безакоња и зулума широм су отворена. Колико je то погибелио, у првом реду за наш правни систем и његово функционисање у заштитн социјалног и економског поретка, а посебно за сферу личных права човека и његов бпвстујући интегритет, не треба ни говорнти.

(20) При овоме треба увек имати на уму, jep je то од искона и знапо и присутно, у имају према својим грађанима право на све, у првом реду на оданост, која према потреби, овим напшм јадранско европским просторима, да само држава и отаџбина, и једино оне, не искл,учује ни личне жртве највеће л>удске вредности. И баш због тога, оне се, нити могу, нити смеју, играти са њиховим правима и слободама, која су им гарантована уставом. А шта je друго, ако не игра, ако се грађапима једним прописима, и то највишег, уставног ранга, гарантују ова права као највиша и неотуђива, a другима им се одузимају, као што je овде случај.