Анали Правног факултета у Београду

25

ПРАВО НА ПЕНЗИЈУ

којнм условима могу уживаоцу ускратити, умањити, па и одузети, ако би таквих могуВностн по Уставу било. Ми смо горе изнели, иако grosso modo, анализом уставних одредаба,. у чему? нас утврВује и овакав став савезног законодавца, да таквих уставних могућности нема. Нема уставне, па црема томе, ни правке основе, да. се једном стечена и призната старосна пензија и обавеза на њену исплату уживаоцу, ускрати, умањи, или и одузме! Посебно, таква je могуВност по Уставу искључена, ако би уживалац такие пензије (а изнад свега старосне пензије!), био још „способан” да „радом” нетто и „заради”, чл. 7, 12, 14. и 36. Устава СФРЈ и Амандман XXI тач. 1/2, тач. 3/3. и тач. 5, и. Амандман XXX тач. 2/2. ( 1S ). У присуству оваквих уставних и законских решења, СФРЈ, законодавац Србије није био овлашћен, нити je могао да Уставом и савезним Законом овако утврВено и заштићено право на пензију, као ни пријем већ стечене пензије, уз то, стечене и утврВене пре 1. јануара 1973. године, а и иначе, одузме, обуставом исплате, ни по ком основу, a најмање по основу мбгућег рада после пензионисања, како je то прописано у наведеном чл. 48. Закона. Колико je, не само немогуће него и неумесно и неразборито овакво: решење у чл. 48, и нарочито колико оно превазилази и уставне и законске могућности законодавца Србије у овој материји, сведочи и само решенье о валоризацији пензија. Сем осталог, и оно речито говори да право на пензију, као основно и највише право из пензијског осигурања, није чак ни у погледу валоризовања стечених пензија, без обзира на време када оне настану, или су настале, оставлено парцијалном и партикуларном решавању по републикама и покрајинама. Joui мање се може бранити, и: по Уставу и по савезном Закону, да се баш таквим партикуларним и парцијалним решењима, по републикама и покрајинама, одузму. и ускрате и сама основна права, како то несрећно чини законодавац Србије. Стога, ово и овакво решење нехотице намеће и зебњу и слутњу, јер нуди могућност, да се доВе чак и до тога, да би уставотворци и законодавци, на нивоу република и покрајина, могли доћи на мисао да укину, ако не право, а оно исплату пензија horïbile đictu чак и без икаквих разлога! Констатација je тешка, али баш због такве своје природе, она се и намеће, у присуству оваквог решења законодавца Србије, којеније само ван граница Устава СФРЈ него je још уз то и озбиљна негација његових основних начела, како смо напрел изнели. Зато je оваква могуВност, и опасност од ње, један аргуменат вишеда je право на пензију и уживање тог права, у основи, ван домашаја регионалних, републичких и покрајинских регаења било у ком виду, а и друкчије него што произилази из самих иачела Устава, на основу којих их je ближе одредио и утврдио савезни Закон.

(18) Види ноту горе под 8). Амандман XXX тач. 2/2. гласи: ~Федерација преко својих. органа и оргаиизацнја: 2) уређује основна права радних л>уди у удруженом раду којима се обезбеђују њиховУставом СФРЈ утврћени положа / у самоуправним и друштвено-економсюш односима. , . ур&hyje основна права радних људи ради обгзбеЪен>а њихове социјалне сигурности и солидарности’'. (?)