Анали Правног факултета у Београду

47

ПРАВЫЙ ПРОБЛЕМЫ ТРАНСПЛАНТАЦИИ ДЕЛОВА ЧОВЕЧЈЕГ ТЕЛА

ричко законодавство предвиђа да се као прималац датог тела може појавнти: а) свака болница, хирург или лекар опште праксе; б) свака акредитована медидинска или зубарска школа, колец или универзитет; в) свака банка или погодна установа за чуваше органа; г) сваки одређени појединац, због терапије, или трансплантације која je потребна (Део 3. Једнообразног акта о анатомском поклону). Последњи став ове одредбе не представл>а никакав проблем, јер, када je реч о трансплантацијн делова човечијег тела, онда je разумливо да се трансплантација практично састоји у преношењу неког дела тела са даваоца на примаоца. Другим речима, остварење трансплантацнје je незамисливо без постојања примаоца датог дела тела. МеЬутим, остали ставови цитиране одредбе Једнообразног акта о анатомском поклону дотичу питанье примаоца датог дела тела на један специфичан начин. Прецизније речено, реч je о могућности да се неке установе појаве као примаоци датих делова тела, односно о специјализацији медицинских установа за ову: сврху. 1) Кад je реч о установама које се могу појавити као примаоци датах делова тела, најбољи пример пружа италијанско законодавство. Оно je најпре донело одредбу по којој се узимање делова тела у цшьу трансплантације може вршити само у универзитетским институтима или одређеним болницама (чл. 3. Закона бр. 235. о узимању делова тела са леша у цшьу терапеутског пресаВивања, од 3. IV 1957). Ова одредба je касније измењена у том смислу што се узимање делова тела са умрлих лица можевршити у свим болницама цивилним и својним, универзитетским клиникама, приватним клиникама или мртвачницама где се врше дијагно стачка испитивања. Y случају када je давалац дао пуноважно овлашћење, узимање делова тела се може извршити и у установи где je наступила смрт. (Закон бр. 519. од 2. IV 1968. о изменами Закона бр. 245. о узимању делова тела са леша у цшьу терапеутског пресађивања). Француско законодавство je све до 1968. године дозвољавало узимање делова тела у цшьу трансплантације само клиникама које су вршиле аутопсију лешева. Декретом од 14. фебруара 1968. године, дозволено je узимање делова тела и у операционим салама. 2) Пнтање установа које могу примата делове тела у цшьу трансплантације, непосредно je повезано са питагьем установа у којима се могу вршити операције ове врсте. Треба напоменути да, иако се, и у једном и у другом случају, може радити о једној, истој установи, ова два питања треба разликовати, боле речено, установа која прима делове тела не мора бита и место где се врши транспдантација тих делова. Најочитнјн доказ овакве могућности су тзв. банке органа и ткива (tissue banks) где се чувају дата делови тела и, по потреби, упућују одговарајућим клиникама. Што се тиче места где се могу непосредно вршити трансплантације, италијанско законодавство садржи посебну одредбу једино када je реч о трансплантацији бубрега. Наиме, предвиђа се да се трансплантације бубрега могу вршити у цеитрима за трансп\антацију органа, универзитетским институтима и болницама ко je се баве научним истраживањем. Њихов.