Анали Правног факултета у Београду

11

ОГЛУШНА ПРЕСУДА О НАДЛЕЖНОСТИ МЕБУНАРОДНОГ СУДА

сине одштете ( 7 ). Од те шесторице двојица прије споменутих остала су при својем стајалишту, један (Зоричић) није судјеловао у расправи због болести, a тројица (Winiarski, Badawi и Azevedo) гласовали су с већином. Даљи примјер поступка у одсутности тужене странке била je парница Nottebohm у овојој првој фази када je Суд пресудио само о својој надлежности. Гуатемала као тужена странка приговорила je надлежности Суда тумачећи да je њезина обвеза по факултативној клаузули била дана на пет година и да je послије истека тога рока надлежност Суда престала, па зато неће и по својим унутарњим прописима не може судјеловати у поступку и да неће именовати суда ad hoc. Још je изјавила да се Taj ньезин став нема тумачити као оглуха или вољна одсутност. Напокон je још нагласила да сматра да чл. 36. ст. 6. статута даје Суду само право да просуди потпада ли спорно питање под једну од четири точке чл. 36, ст. 2. Напротив не признаје да Суд има преко тога овласт да суди о својој надлежности ( 8 ). Liechtenstein je на те изјаве Туатемале изјавио да си придржава право да у расправи о меритуму затражи поступай по чл. 53. статута. Када je одређена усмена расправа, Гуатемала je дан прије састанка Суда писменим саопћењем замолила одгоду, а ако Суд не би томе удовољио нека суди само о питању надлежности. Колико би Суд потврдио своју надлежност, Гуатемала си придржава право да приступи и изнесе друге претходне приговоре. Према томе Гуатемала није остала сасвим по страни. Због тога, а и с обзиром на то да се још није судило о меритуму, Суд се при доношегьу пресуде - а пошто je усмена расправа проведена у одсутности тужене странке '■— није позвао на чл. 53. него je само изрекао да се сматра надлежним . Гуатемала je након тога судјеловала у другој фази парниде и како je познато пресуда у самој ствари испала je у њезину корист. Треба још споменути парницу између Велике Британије и Ирана о концесијама друштва Англо-Ираниан. Брзо послије подношења тужбе Велика Британија je поднијела захтјев да Суд одреди привремене мјере у складу с прописима чл. 41. Статута. Суд je одмах повео поступак о том захтјеву и позвао je странке да изнесу своје примједбе на усменој расправи. Иранска влада je на позив Суда одговорила да не сматра Суд надлежним и да се нада да ће се Суд прогласити ненадлежним и стога одбацити захтјев за привремене мјере ( 9 ). На усмену расправу иранска влада није послала својега заступника. Суд je и у одсутности странке издао наредбу о привременим мјерама пошто je констатирао да ce a priori не може узети да Суд није надлежан у конкретном спору. Иран je касније судјеловао у поступку и успио je својим приговором о ненадлежности. То je ријешено пресудом од 22. 7. 1953. којом je уједно изрекао да његова

(7) Види одвојена мишљења судаца Winiarskoga, Badawija, Крилова, Азеведа и Ечера, ЦИЈ Рец., 1949, стр. 57, 66, 73, 96. и 128.

(8) Оба аргумента Гуатемале врло су чудна и нису у складу с праксом која je снгурно била добро позната и влади Гуатемале. Суд je лако одбио те аргументе, споменувши међу осталнм и парннцу Лосингер у којој je Швицарска тулсила Југославију непосредно прије истека њезине петгодишње обвезе, ДИЈ Рец., 1953, стр. 121.

(9) Поступак о привременим мјерама проведен je далеко при je него што je за иранску владу наступио рок унутар којега би морала изнијети приговор ненадлежности.