Анали Правног факултета у Београду

10

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

удовољила ни у новом року изговарајући се да због рахног стања (1939/40) нема везе са својим правним савјетником у иноземству, а и путовање суда ad hoc и агента да je опасно због para. Суд није уважио ту тактику затезања, него je одредио усмену расправу за дан 16. 5. 1940. Та расправа није одржана jep je дјеловање Суда било ометено њемачком провалом у Низоземску и окупацијом те земле. Први прави случај примјене чл. 53. судског Статута десио се у првом предмету којим се бавио Међународни суд, тј. у парници о догађају у Крфском тјеснацу. Пошто je Суд најприје потврдно пресудио у питању о својој надлежности, изрекао je у самој ствари пресуду којом je утврдио да je Албанија одговорна за оштећење британских ратних бродова као и за експлозијом узроковане лудске жртве па да je дужна платити одштету. Међутим, о висини саме одштете Суд ни je донио одлуку и придржао je одреВење висине одштетног износа за наставак расправе наводећи да није могао то питање ријепшти jep Велика Бритагшја није разложила своје одштетне захтјеве, a Албанија није навела да ли и колико приговара по jeдиним ставками захтјева. Износ одштете имао се утврдити посебном расправом, те je Суд истога дана кад je проглашена пресуда издао и одредбу о наставку поступка. Y том поступку Албанија није судјеловала и није била присутна на усменој расправи. Она je тврдила да je надлежност Суда основана на компромису што су га парничне странке склопиле 25. 3. 1948. и да тај комцромис тражи од Суда изреку о пнтању je .ли Албаннја дужна накнадити штету, али му не да je власт да суди о висини накнаде штете. Суд je именовао стручвьаке са задатком да процијене одштетни захтјев Велике Британије и као последњу фазу пред завршетак поступка позвао je странке да се изјасне на мшплење вјештака. Албанија je у последнем часу тражила продужегье рока, али Суд то није уважио наводећи да je она два пута порекла надлежност Суда, да није ставила закључне захтјеве и да није приступила усменој расправи. Што се тиче приговора да нема надлежности за одређење висине одштете. Суд се ограничио на то да констатира да je његова надлежност утврђена пресудом од 9. 4. 1949. ( 5 ). Пресуда вели: „Став што га je заузела албанска влада доводи до примјене чл. 53. Статута који се односи на поступак из оглухе. Taj чланак овлашћује, с једне стране, владу Велике Британије да захтијева од Суда да пресуди по њезину захтјеву; с друге стране, он прописује да се Суд освједочи je ли тај захтјев стварно и нравно основан. Док тако чл. 53. прописује Суду да испита захтјев присутне странке, он не налаже Суду да његову точност испита у свим појединостима; jep то би у некојим непобијаним случајевима било не.могућс. Доволно je да ce Суд, на начин који му се чини подесним, увјери да je захтјев основан” ( 6 ). Пресуда Суда о накнади штете примлена je ca 12 ; 2 гласа. Против пресуде су гласовали и дали одвојено мшпљеве casto суци Крилов и Ечер (судац ad hoc), иако су пригодом гласовања о пресуди од 9. 4. 1949. шесторица судаца били против схваћања да je Суд надлежан за одређивање ви-

(5) В. образложеље, ЦИЈ Рец. 1949, стр. 23—26. (о) ЦИЈ Рец., 1949, стр. 248.