Анали Правног факултета у Београду

ОГЛУШНА ПРЕСУДА О НАДЛЕЖНОСТИ МЕБУНАРОДНОГ СУДА

надлежност за рјешаваше односнога спора. Будући да надлежност меБународног суда почива на споразуму странака, могло би се закључити да нема надлежности чим се странке у том питању не слажу. ТаКо би могла свака странка (поновимо да би то у правилу била она која се плаши да ће изгубити парницу) осујетити поступак пред међународним суцем пуком тврдњом да у изнесеном спору призвани судац није надлежан. Том недостатку доскочило се већ размјерно рано на тај начин да je меБународном суду признато право да сам одлучи о набаченом питању своје надлежности. ,Дочев од спора Алабама признато je у складу с прецеденсима да je, осим ако je противно договорено, међународни суд судац своје надлежности ида има власт да за ту сврху тумачи акте који ју одређују” С 1 ). Y складу с меБународном праксом ( 2 ) то je правило (compétence de la compétence) унесено y Хашке конвенције о мирном рјешавању спорова од године 1899. (чл. 48) и 1907. (чл. 73). Пригодом расправе о том питању године 1899. извјеститед Хашке конференције нагласио je да je начело »compétence de la compétence« везано уз саму бит арбитражне функције и уз потребе које су својствене за извршење те функције” ( 3 ). Тако и чл. 36, ст. 6. Статута Међународног суда језгровито одређује: „Y случају спора о надлежности одлучује Суд”. Трећа могућност странке да спријечи доношење пресуде јесте у томе да се не одазове позивима међународног супа и да не судјелује у поступку, било од самога почетка или у неком каснијем стадију. Y унутарњем праву постоји за такве прилике могуБыост и право супа да поступак проведе без судјеловања једне од странака и изрече пресуду из оглухе. Та je могућност већ доста рано предвиђена у по ј единим случајевнма меБународне арбитраже на тај начин да су странке у самом компромису овластиле супа да проведе поступак и у одсутности једне од странака ( 4 ), али тек доста касно дошло се до схваћања да je оглушни поступак пред меБународним суцем допуштен и без таквога овлашћења. Оно je дошло до изражаја у Хашким конвенцијама о мирном рјешавању спорова (чл. 44. од г. 1899. и чл. 69. од г. 1907) те у нератифицираној Конвенцији о меБународном пљеновном суду (чл. 40) која одреБује: „Ако једна од странака не приступи премда je уредно позвана, или ако не поступа у роковима што их одреди Суд, поступа се без ње и Суд одлучује према елементима оцењивања којима располаже”. Оглушни поступак коначно je посвећен и у Статуту Сталног суда меБународне правде, а та je одредба преузета и у Статут МеБународног суда (чл. 53). Пропис чл. 53. ријетко je примијењен у пракси Суда. Стални суд меЬународне правде поступао je по њему у парници Белгије против Бугарске због Електричног друштва у Софији. Бугарска je отезала да у одреБеном року поднесе друготницу и затражила je да Суд продужи рок. Но, она није

(1) Међународни суд у пресуди од 18. 11. 1953. (Nottebohm). ЦИЈ Рец. 1953, стр. 119.

(2) Примјере наводе: Castberg, L’excès de pouvoir dans la justice internationale, Recueil des cours (La Haye), 35, str. 423; Berlia, Jurisprudence des tribunaux internationaux en ce qui concerne leur compétence, Recueil des cours, 88. стр. 119. и д.

(з) Наведено према ЦИЈ Рец. 1953, стр. 119.

(4) Примјере наводи Guyomar, Le défaut des parties à' un différend devant les juridictions internationales, стр. 88. и д.