Анали Правног факултета у Београду

13

ОГАУШНА nPECYAA О НАДЛЕЖНОСТИ МЕБУНАРОДНОГ СУДА

довала наводећи да je таква одлука,противна меВународном праву. Поведени су претвори који нису уродили плодом, а исландски je Парламенат одобрио намјеравано пропшрење с важношћу од 1. 9. 1972. Пошто ни поновлени преговори нису успјели, британска влада изнијела je спор пред Међународни суд. Већ на прво саопћење о бриханској тужби исландска je влада одшворила да не сматра Суд надлежним. Но то je Суд одлучио да најприје расправи питање своје надлежности, и позвао je странке да у тшсменим поднесдима разложе своје ставове и доказе. Британска влада je удовол>ила томе позиву, ,али Исланд није на н> дао одговор у одређеном року. Пошто je тако писмени поступак завршен. Суд je одредио усмену расправу и позвао je на њу обадвнје странке. Исланд ни ту није био заступай. Након проведене усмене расправе у одсутности Исланда Суд je издао дресуду из оглухе. Суд je у својој пресуди нарочито нстакао да му je у складу са •статутом и сталном праксом дужност испитати своју надлежност. Ту дужност има Суд уопће, али му je напосе намеће и чл. 53, ст. 2. статута који одређује да прије издавања оглушне пресуде „Суд се мора увјерити не само у томе да je надлежан према одредбама чл. 36. и 37, него и о том да je захтјев стварно и правно основан”. Суд je узео у обзир све аргументе које je Исланд набацио у већ споменутом допису. Y првом реду Суд je анализом припремних радова дошао до заклучка да je споразум од године 1961. доиста утемелио надлежност Суда за спорно питање. Но исландска je влада навела да je споразум склоплен „у крајње тешким •околностима, у часу када je британска морнарица употребљавала силу да се опре примјени риболовне границе од 12 мшьа”, и да je сам споразум престао важити. Суд je врло кратко расправио први приговор. Он je заправо прикривена тврдња да je употреблена сила при склапању уговора. Суд тај аргуменат није могао прихватити јер за такву опћу и неодређену тврдњу колико се смије уопће сматрати да су ријечи исландске владе па њу циљале није пружен никакав доказ. Поврх тога Суд je из повијести преговора извео заклучак да су преговори воВени слободно и да je споразум склопљен уз потпуну једнакост странака и њихову слободу одлучивања. Суду није назначена никаква чигьеница која би о томе допуштала :ма и најмању сумњу. Што се тиче престаика важења споразума од године 1961. исландска влада се позивала на то да je он склоплен на неодређено вријеме, а да није могуће везивање заувијек, па да je зато свака странка овлашћена да га откаже. Суд није уважио тај приговор. Надлежност Суда je уговорена за случај да Исланд захтијева проширење своје надлежности. Нрви такав случај je дао повод спору пред Судом. Суд одбацује мисао да би обвеза на подвргавање Суду могла престати прије првога случаја позивања на надлежност Суда, а у спору који je баш предвиВен за надлежност Суда измеВу странака. Суд je узео у обзир и изјаву предсједника исландске владе пред Парламентом у којој се позвао на промјену околности као разлог за престанак споразума од године 1961. Наиме, навео je он, у меВувремену je у знаности и у пракси превладало мишљење да придржавање исклучивог права риболова у већој ширини није противно меБународном праву. V доба склапања •споразума Исланд je прихватио надлежност МеВународног суда као про-