Анали Правног факултета у Београду

14

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕХА

тучинидбу за британско признање протезања риболовних права Исланда на 12 миља. Како се касније тај oncer искључивих права све опћенитије признаје (па и од саме Велике Британије), исландска протучинидба сада je без сврхе, na je тако Исланд ослобоВен своје обвезе о подвргавању судбености МеВународног суда. Суд није прихватио то позивање на клаузулу rebus sic stantibus. Он у споразуму од године 1961. види више него признање Велике Британије о ширини искључивих права риболова на 12 мил>а. Y споразуму се такођер спомшье намјера Истанда да даље проширује своја искључива права, тако да нису сви интереси Исланда на споразуму испуњени. Поврх тога, опажа Суд, било би недопустиво да странка уговора који je дијелом испугьен у њезину корист ускраћује протучинидбу коју je обећала за већ примљене користи. Исланд се позива на клаузулу rebus sic stantibus такођер у другом правду. Тврди да се техника риболова тако измијенила да животни интереси земље захтијевају заштиту рибљег богатства на ширем простору. Суд није уважио raj приговор у прво.м реду због тога што тврдње Исланда о опасности за рибљи фонд треба да буду предмет доказивања у парншщ о главној ствари, дакле се о томе не може расправљати док се просуђује једино надлежност Суда. „Суд ће се уздржавати не само од тога да изрази мшпљење о материјалним точкама спора, него и од тога да на било који начин прејудидира или се чини да прејудицира рјешења која би могао донијети у главној ствари” ( 10 ). Надаље je Суд сматрао да битна промјена околности може дјеловати на материјални садржај међусобних утоворних обвеза, ал!г не може ставити изван снаге обвезу о подвргавању евентуалпог спора о томе међународном суду. V расправи о меритуму требати ће такођер просу дити je ли за очување риболовног богатства потребно да на томе заинтересирана обална држава сама приступи једностраним мјерама у том циљу. Исто тако je материјалноправне нарави питање о томе je ли промјена околности битна како то захтијева чл. 62. Бечке конвенције о праву уговора. Све су то управо таква питања за која je према споразуму од године 1961. предвиВена надлежност Суда. Суд je закључио своје изводе позивањем на чл. 36, ст. 6. Статута да у случају спора сам Суд одлучује о својој надлежности. Иако Исланд није поставно суда ad hoc, није поднио парнично писмо нити je формално поднио претходне приговоре. Суд je имао право и дужност да испита своју надлежност и да изда пресуду у смислу чл. 53. Статута. За пресуду којом je потврдио своју надлежност гласовало je 14 судаца, а само један (судац Padilla Nervo) дао je одвојено мишљење, Његови аргумента су ce вшпе упирали на право Рlсланда да проппгри свој простор искључивог риболова, док je само питање надлежности Суда занемарено. На широко су изложено нове тенденције за проширењем територијалиог мора и за признанием патримонијалног мора. Наведено je да су Велика Британија и Њемачка већ 1961. признале право Исланда на риболовни појас (чиме се ослабљује тврдња Исланда о каснијем развитку схваћања у том правду; оп. Ј. А.) и да су у преговорпма који су воВенн пред само подношегье тужбе

(го) ЦИЈ Рец. 1973, стр. 8.