Анали Правног факултета у Београду

15

ОГЛУШНА ПРЕСУДА О НАДЛЕЖНОСТИ МЕБУНАРОДНОГ СУДА

признале право Исланда на даље проширење. Кад би те аргументе Суд у расправи о главној ствари прихватио, његова пресуда могла би бити повољна за ту земљу. Међународни суд je осим двију пресуда по оглушном поступку провес по чл. 53. Статута и поступай о привременим мјерама у односним парницама. Наиме, и Велика Британија и Савезна Република Њемачка поднијеле су кратко вријеме иза предаје тужбе захтјев за назначење привремених мјера. Суд je на поставлено захтјеве поступао врло брзо у складу* с прописима Статута. О захтјеву обавијештен je Исланд и позван je да се о њему изјасни. Исланд je одговорио да не признаје надлежност и да се противи назначивању привремених мјера. Суд je назначио привремене мјере наредбама од 17. 8. 1972. које су прихваћене ca 14 : 1 гласа. За оглушни поступай о привременим мјерама постоји такођер прецеденс у парници Англо-Ираниан, али чл. 53. није споменут у наредби Суда. Иран je у том поступку писмено занијекао надлежност Суда. Иран није уважио одлуку Суда, а Вершка Британија се обратила Вијећу сигурности. Y наставку парнище Суд je одбио тужбу Велике Британије због ненадлежности. 111 Међу начелима међународног поступка стоје на истакнутом мјесту начело једнакости странака и, као иегова природна посљедица, начело контрадикторности. Прописи о оглушном поступку служе тому да изједначе странке у оном случају кад једна од странака не излази пред међународног суда иако се на то обвезала (односно претпоставља се да се обвезала). Тим својим поступком она доводи противну странку у опасност да међународни судац не проведе поступак и тако она остане незаштићена у својем праву. Због тога je уведен оглушни поступак и у унутарием и у међународном процесном праву. Но тиме што je дана међународном суцу могућност да проведе поступак и у одсутности једне од странака, долази одсутна странка у слабији положа]. Она не може изнијети пред суца својеставове и доказе, а то je противно начелу контрадикторности које се изражава узречицом »audiatur et altera pars«. Истина je да je одсутна странка сама изабрала свој мање повољни положа] ( 11 ), али осјећај правде не допушта да то буде на штету иезиних права. Зато прописи о оглушном поступку налажу суцу да по службеној дужности испита колико je правно. и стварно основан захтјев присутне странке. Такав пропис налази се и у чл. 53, ст. 2. судског Статута: Суд je дужан да испита и формалну и матери] алну страну парнице у циљу доношена праведне пресуде. Y таквој прилици међународни судац преузима донекле, по службеној дужности, улогу одсутне странке, уважава и оцјењује разлоге и доказе које би она могла изнијети, и то једнако што се тиче саме надлежности, као и материјалноправне стране постављеног захтјева. На тај начин удовољено je начелу-

( и ) То не значн да, можда, такав поступак значи бољи положај за ту странку у каснијем развоју, евентуално с обзиром на исход саме париице.