Анали Правног факултета у Београду

246

АШЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

непосредни извор облигација. Додуше, треба рећи да извесне правые читьенице нису у практичном животу тако честе и типичне као што су изјава воље, проузроковање штате или неосновано обогаћење, али то не значи да им због тога треба порећи својство извора облигација односно сврстати их у трупу облигација чији je закон непосредни извор. Према једном схватању које има бројне присталице ( 17 ) све изворе облигација треба сврстати у две трупе: уговор и закон. Облигадије настају из уговора, независно од закона, што значи да овај извор карактерише индггвидуална вода, а не воља законодавца. Индивидуална воља овде има креативну снагу и она пресудно утггче на одређивање предмета, домашаја и модалитета облигације. Једно лице уговором стиче својство повериоца односно дужника зато щто то хоће, а не зато што му то закон прописује. Вода, дакле, има сопствену снагу извора, и она je независна од закона. Закон може да интервенише само у случају непоштовања обавеза преузетих сагласношћу воља, тј. у смыслу санкдије ради обезбеђења уредног испуњења уговора, али не и у смыслу гьеговог настаыка, садржине или модалитета, што je домен аутономије воде. Y одсуству сагласности вода, према овом схватању, нема другог извора облнгација осим закона, воде законодавца. Али, закон као извор подразумева присуство одређених околности које се односе на личност или имовину повериоца, као што je проузроковање штете, неосновано обогаћење или обавеза издржавања На овај начин, ово схватање издваја уговор као посебан извор, у којем снага нндивидуалне воде добија креативну улогу, а све остале вануговорне облигације сврстава у другу трупу у којој се закон јавља као извор облигација. Ова подела, заснована на теорији аутономије воде у њеном најширем значењу, чини се. не би одговарала данагшьем стању ствари, како са гледишта теорије, тако и са гледишта практичних потреба. Нарочито развијена у прошлом веку, ова подела полази од поставке да се странке уговором обавезују зато што то хоће, да je њихова слободна вода увек у првом плану, тј. да je изнад закона, а да закон само „накнађа воду и наредбу човечију” ( 18 ). Полазећи, дакле, од идеја индивидуалистичке школе и аутономије воде у најширем значењу, ово схватање додедује уговору, као посебном извору облигације, место испред закона, који има задатак само да обезбеди погатовање индивидуалне воде, а свим осталим облигацијама пружа „уточиште" у закону, као изразу „воде законодавца”. Међутим, овакво схватање уговора и индивидуалне воде, већ почетном нашег века озбидно je критиковало истицањем друштвених цидева у први план ( 19 ). Али, поред теорнјског изгледа ствари, ово схватање се сукобдава и са постојећим станем законодавства и практичным

(и) Planici: Classification des sources des obligations, Revue critique de législation et de jurisprudence, 1904, стр. 225; Traité élémentaire de droit civil, Paris, 1912, t. 11, No 807; Mazeaud: Essai de classification des obligations. Revue trimestrielle de droit civil, 1936, стр. 13; Leçons de droit civil, t. 11, Pans, 1962, No 50; Morandière: Cours de droit civil approfondi, Paris, 1945, стр. 128 (цит. према Том aa; наведено дело, стр. 197); Le Balle: Cours de droit civil, Paris, 1951, стр. 31; Toullier et Duverger: Le droit civil, français suivant Tordre du code, vol 111, 2 partie, No 3,4; Larombiere: Théorie et pratique des obligations, t. VII, Paris, 1885, стр. 390.

(is) Српски грађански законик (§ 13).

(is) Перовић; Облигационо право, I, Општа теорпја уговора, Београд, 1968, стр. 6.