Анали Правног факултета у Београду

247

ТЕОРИЈА О ИЗВОРИМА ОБЛИГАЦИЈА

потребама живота. Наиме, сва законодавства, у већој или мањој мери, принудним путем ограничавају индивидуалну вољу, која кроз уговор постаје извор права и обавеза, не само у акту испуњења него и у акту заклучегьа уговора С 2O ). Стога се, дакле, данас не може рећи да je уговор извор облигација који je независан од закона односно који je поставлен изнад закона. Сва реалност савременог права je ту да нас увери у супротно. С друге стране, свођење свих других извора облигација на закон као једини заједнички имснитељ, изгледа, не би се могло успешно бранити. Пре свега, као што je већ речено, извор облигација не чини закон сам за себе, већ одређене чињенице, које су, према нормама објективног права, подобие да произведу одговарајућа права и обавезе. Отуда, не може се рећи да je закон извор свих вануговорних облигација, као што je нпр. обавеза накнаде штете или обавеза повраћаја ствари услед неоснованог обогаћења. Али, ова друга трупа извора, поред поменутог разлога, не би могла бити прихваћена и стога што својим оквиром обухвата веома различите изворе (нпр. проузроковање штете, обавеза издржавања) за које важе различита правила. Известан број аутора заступа становиште о подели извора облигација на правые послове и правые чињенице ( 21 ). Ово схватање, за које ce каже да предлаже једну „модерну класификацију” ( 2ž ), супротставла ce овим ранијим поделама. Пре свега, оно истиче да су све поделе извора облигација које подразумевају квазнуговоре и квазиделикте нетачне и некорисне, пошто ови појмови не произволе никакие практичне последице. С друге стране, према овом схватању, не може се прихватити ни гледиште да je закон за извесне облигацнје непосредан извор, jep се све облигације могу посматрати као закоиске у том смислу што закон свим облигацијама даје правку снагу. Аутори који бране поделу извора на правые послове и правые чш-ьениде одбацују, такође, и класификацију извора на уговор и закон. Изједначење уговора са законом, па чак ставлање уговора изнад закона, не одговара стварности и пружа једну погрешну слику о целој ствари. Индивидуална вола у домену права има само ону улогу и дејство које јој закон одреди; она се може кретати и производите правка дејства само у границама закона истину присталице схватагьа поделе извора на правые послове и правые чигьенице. По ньима, питанье извора облигација у суштини je само један посебан вид опште теорије извора субјективних права. Ако се субјективно право заснива на објективном односно ако из њега произилази, онда je за његов настанак, у оваком конкретном случају, потребно да се стекну извесне чињенице, које се, без обзира на њихову различитост, могу сврстати у две категорије: правни послови и правые чињенице. Y прву категорију улазе све изјаве вола, једностране или двостране, које, према нормама објективног

(20) Перовић: наведено дело, стр. 8 и сл.

(21) Marty et Raynaud: Droit civil, 11, Les obligations, Paris, 1962, стр. 22; Bonnecase: Précis de droit civil, t. 11, Paris, 1934, No 135; Capitant: Introduction a l'étude du droit civil, Paris, 1912, стр.- 245; Tuhr: Partie générale du code fédérale des obligations, Paris, 1933, стр. 122; Al Sanhoury: L'acte juridique et le fait juridique. Cours de droit civil approfondi, 1953, str. 3 (цит. према Гомаа: наведено дело, стр. 202).

(22) Гомаа: наведено дело, стр. 199.