Анали Правног факултета у Београду
251
ТЕОРИЈА О ИЗВОРИМА OБЛИГАЦИЈА
већ и по заједничким основним правилима која их прате, „заслужују” А а добију посебно место у општој класификацији извора. Поред типичних и најважнијих извора, општа подела извора облигација треба да обухвати и оне чињенице које су од мањег значаја за облигационо право, а ко je ce могу јавити као изворн у одређеном правном поретку. На тај начин, по делу извора не треба схватити као „затворену” схему у којој нема места и за друге изворе. Напротив, у одређеном времеиу неке чшьенице не представљају извор облитација, да би у другом времену добиле снагу извора (нпр. актп планирања). При томе, облигације које извиру из таквих чињеница које не представл>ају традициоыалне и типичне изворе, не треба звати законским облигацијама, jep je и њима, као и осталим, извор у одреВенoj чшьешщи, која je, према нормама објективног права, подобна да створи облигацију. С друге стране, треба нагласити да горе поменута подела не позиаје квазиуговоре и квазиделикте, из разлога о којима je већ било речи, а, посебно, зато што су ови појмови у савременом праву некорисни и непотребни. Поред тога, уговор у овој подели не треба схватити као извор незавнсан од закона, како то чини теорнја аутономије воље у њеном најширем значењу, већ као законом предвиђену чињеницу из које ничу облигације. Најзад, што ce тиче редоследа поједнних извора, треба рећи, да je он у поменутој подели, изведен према критеријуму практичног значаја и теоријске изграђености појединих извора.
Ар
Слободан Перовић
РЕЗЮМЕ Теория источников обязательств Множество юридических фактов, влекущих за собой возникновение обязательств, еще со времен римского права разбивалось по известной системе, имеющей теоретическое и практическое значения. От характера источников или же юридических фактов, влекущих за собой возникновение обязательства, зависит и характер самого обязательства, его содержание и правовой режим, на него применяемый. Теория источников обязательств в особенности получила свое развитие в прошлом веке, но и в наши дни с неменыпим интересом привлекает к себе внимание многих авторов. Появилось очень много различных мнений, начиная с простого воспроизведения уже сказанного, затем известных модификаций существующего разделения и кончая новыми заключениями. В работах некоторых авторов весь вопрос рассматривается и с точки зрения правового социологического аспекта. При этом следует заметить, что в разных подходах к изложению и в разных выражениях, употребленных авторами, часто в сущности кроются сходные идеи и одинаковое разделение источников. Все же можно выделить основные тенденции из большого числа предложенных решений и сгруппировать авторов по следующему критерию: на тех, кто с большей или меньшей точностью принимает разделение обязательств по гражданскому праву имп. Юстиниана с его понятиями квазидоговоров и квазипреступлений; на авторов, усматривающих в законе. непосредственный источник некоторых обязательств; на авторов, но которым источником обязательств являются договоры и закон; на авторов, видящих источники обязательств в оделках и других юридических фактах; На авторов, по которым обязательства возникают из догово-