Анали Правног факултета у Београду

250

АШЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Ако се хоће, на крају, једним погледом да обухвати чихава теорија извора облигација, могло би се заклучити да су различита схватања о подели извора облигација испол.ена у правној теорији и законодавству последица или различитог схватања самог појма извора облигација или различитог степена уопштавања пој единых извора и њиховог сврставања у поједине групе. Ако извор облигација подразумева одређене правые чињениде из којих настају облигације, онда се поставлю, питање њихове поделе према одређеним крихеријумима, о чему je до сада било речи. МеВухим, ако се под извором облигација схвати закон, онда и подела извора добија другу слику, у којој вшпе није реч о систематизозању појединих чшьеничних скупова, пошто je законом све обухваћено. Ипак, видели смо да се појам извора облигације не може свести на закон, већ на одређене чпњенице, које су, према нормама објективног права, подобие да створе облигацију. Отуда, подела извора облигација треба да се сведе на гругшсање одговарајућих правних чињеница које чине једну целину у смыслу примене истих основних правила. Додуше, сваки такав чшьенични скуп обухвата известан број различитнх правних чшьеница (imp. ирода ja, поклон, зајам), али je за посебност извора довољно да их повезује једна основна чшьеница која се представља као заједнички именитељ (нпр. чшьеница сагласности вола или проузрокованьа штете). Управо према томе критеријуму вршене су и многе поделе о којима je било речи, Али, разлике међу појединим поделама, у ствари, произилазе из већег или мањег степена уопштавања одређених чшьеница из којих ничу облигације. Тако, највећи степей уошптавања у суштини представља сама дефиниција извора облигација према којој су извори облигација све правне чињенице из којих настају облигације. Затим, долазе схватања која све изворе деле на две или три групе, где je уговор односно правый посао увек засебан извор облигација. Када се још конкретннје класирају одговарајуће правые чињенице, онда се долази до join бројније поделе. Према томе, питање се поставља да ли подела извора облигација треба да се задржи на веома уопштеним категоријама (нпр. правый посао као једна категорија и све остале чшьенице, као друга категорија) или она треба рељефннје да покаже поједине изворе. Изгледа, да треба поћи пре свега, од појма извора облигације у горе изнетом слшслу, јер он представља најшири оквир којим се обухватају све правые чшьенице из којих настају облигације. МеВутим, када се постави питање ближег одређења тих чнььеница и њиховог систематизовања, онда одговарајућа класификацнја извора об.лигација треба да пружи места поједшшм чшьеничним скуповима који су повезани заједничким особннама и заједничким основшьм правилима, a који се, у правном животу, јављају као најчешћи извори облигација. Тако, чини се, све облигације према њиховом извору треба поделити на оне које произилазе из уговора, проузроковања штете, неоснованог обогаћења, незваног вршења туЬих послова, једностране изјаве воле и других правних чшьеница (нпр. сродство, брачна веза, суседски однос) из којих могу настати облигације. Ова подела, за коју се може рећи да je, бар једним делом, традиционална, води рачуна о потребном степену уопштавања већег броја разноврсних чшьеница, али и о нужном разликовању конкретных чин>еыичних скупова, који, не само по својој природи,