Анали Правног факултета у Београду

25

ПРАВИЛА О ЗАШТИТИ И НЕПРИКОСНОВЕНОСТИ ДИПЛ. ПРЕДСТАВНИКА

by држава, односно, тачније речено, да се гаранту] е посебна заштиха свим лицима ко] а долазе на територију одређене државе или на њој бораве ради обављања меВународних функција или представљања своје земље. Приликом израде наведене формуле у цил>у одређивања круга лица која имају право на специ]алну заштиту по међународном праву. Комисија се налазила пред одлуком да ли да то учини путем једне опште формуле или позивањем на категорије лица за која пој едини међународни инструменти предвиђају неповредивост и заштиту, као што je то на пример Бечка конвенција о дипломатским односима (чл. 29 и 37) или Бечка конвенција о конзуларним односима (чл. 40). Предност je дата прво] алтернативи и у Нацрт чланова унета опшга формула као на]бол>и начин да се одговори израженим жељама Генералне скупштине у корист ширег домашаја овог инструмента ratione personae. Употреблена формула je, свакако, нетто прецизнија него што je она предвиђена у чл. 1. раније цитиране Конвенције донете у оквиру ОАД која говори само о „лицима којима држава има дуясност да да специјалну заштиту сходно међународном праву” ( 18 ) и која je била доста критикована, али би мало детаљнија анализа показала да и овде може бити извесних нејасноћа. Друга важна одредба ко] у садржи Нацрт чланова Комисије за меЬународно право тиче се природе злочпна које треба спречити или казнити односно против којих се мора пружити пуна меЬународна заштита, каои компетенција за њихово кажњавање. Тако се у члану 2. који je томе посвећен, третирају два различита али међусобно повезана питања; прво сетиче домашаја Нацрта чланова ratione materiae, односно одређивање поља. његове примене путем одређивања злочина који су по његовим одредбамаинкриминисани; друто се односи на утврВивање надлежности државе да. гоне и каисњавају извршиоце тих злочина. Што се тиче првог питања, у наведеном члану су шире формулисане две категорије инкриминисаних аката: а) насилии напади против личности или слободе међународно заштићених лица, и б) насилии напади на службене просторије или приватну резиденцију ових лица, који могу да угрозе њихову личност и слободуРазуме се да су такође инкриминисани и претња, покушај или учешће у завери у таквим нападима. Наведени акти сачињавају злочгше према овом Нацрту „ако су извршени намерно без обзира на мотиве” којима ce извршилац руководио. Постојање намере je овде неопходан елеменат, а што се тиче израза у погледу мотива, он само потврВује општи принцип да je код извршења кривичних дела камера одлучујући фактор ане мотив ко]и je довео до његовог извршења. Таква кривична дела, сходно члану 2. Нацрта, државе су дужне да сматрају злочином по свом надионалном законодавству било да су извршена на домаћој или страној територији. Израз „намерно извршење” и „безобзира на мотиве”, иако можда садрже елементе таутологије, Комисија je употребила хотимично и с разлогом, да би тиме појачала тезу да je насилии напад на лица која уживају специјалну заштиту по меБународном праву'

(is) Richard D. Kearney, The Twenty-Fourth session of the International Law Commision, AJIL, No 1 (1973) p. 88. За текст конвенцпје в. OAC, Off. Ree., сер. 11. Gen. Ass. doc, 88. Rev. 1, and Cor. 1.