Анали Правног факултета у Београду

24

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

народну сарадњу ради очувања мира, учвршћења међународке безбедности и унапређења општег благостања народа већ, хакоВе, и спречавање испуњења и остварења циљева и принципа Повеље Уједињених нација” ( 16 ). Полазећи од посхојећих правних обавеза држава, каже ce даље, чији је цил> ефикасно обезбеђење ыеприкосновености и заштите лица у питању, „Нацрт чланова настоји да ce овај циљ посхигне подсхидањем на меВународну сарадњу ради спречавања и сузбијања извршења злочина прохив ових лица”. Y насхавку се посебно подвлачи да ce y Нацрху хежи хоме „да азил не буде дах ником у погледу кога има разлога веровању да je починио хежак злочин прохив лица ко ja уживају меБународну зашхиху”. Мада овај Нацрх чланова Комисије за меВународно право, акогаједном прихвахи Генерална скупшхина, хреба да буде сасхавни део савремеиог дипломахског права, очигледно je да он добрим делом обухваха појмове из упоредног крнвичног права, шхо није нимало чудно када се има у виду да je његово доношење изазвано најновијом криминалном праксом прохив дипломахских предсхавника и лица која уживају специјалну зашхиху по међународном праву. Ова меБународно зашхићена лица ко ja Нацрх чланова има у виду, широко су дефиннсана у члану 1. у којем je хако, ratione personae, одре Вен његов домашај. На првом месху, ху су изричихо поменухи шефови држава и шефови влада (чл. 1 ал. а). Они имају право на специјалну зашхиху (укључујући и чланове њихове породице који их прахе) кад год пухују у иносхрансхво или се налазе у схраној држави без обзира на природу њиховог пуха или посехе, хо ће рећи, независно од хога да ли хо имас лужбени, неслужбени или привахни каракхер. Комисија je исхакла да овако широк заххев у погледу пружања специјалне зашхихе лицима поменухим у алинеји а) чл. 1. посхавља меВународно обичајно право. Међухим, по њеном мшшьегьу, не посхоји никакво опшхе прихваћено нравно правило по којем би и други ч\.анови владе има|Ш право на иеху зашхиху свагда и у свакој прилици када се калазе у страној земљи, мада хенденције развоја меВународног права иду у хом правду. Они имају право на специјалну зашхиху само када у иносхрансхво пухују службено ( 17 ). Из хог разлога нису посебно ни помеlгуги у овом члану, као шхо je урађено ca шефовима држава и влада, већ су обухваћеш! опшхом формулой важећом и за друга лица која уживају посебну зашхиху по међународном праву. Ова формула у алннеји б) цихираног ч\.ана садржи низ услова који се храже да би се имало право на такву зашхиху. Ту je прописано да поменуха лица морају бихи службене личности државе или функционер!! меВународне органнзације и да, сходно опшхем меВународном праву или некой меВународном споразуму, морају имахи право на специјалну зашхиху у еврху или из разлога вршења функција у име хе државе или односне меВународне заједпице. Зашхиха се просхире и на чланове њихове породнце. То зкачи, на пример, да један дипломахски предсхавник који се налази на одмору у некој хрећој држави не би имао право на специјалну зашхиху. Из хога следи закључак да je основни цил> овог Нацрха чланова у схвари искључиво зашхиха система комуникацпја изме-

(10) Ibid., Chap. 111. A. par. 67

(о) В. А/8710 р. 256.