Анали Правног факултета у Београду

62

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ни je наређено, да ће Државни од бор узимати само она лица која ce налазе у министарским списковима ...” ( 15 ). Пошто се није могло утицати на састав главних и бирачких одбора преко Државног одбора, шгнистар унухрашњих дела je корисхио околносх по којој су, за исплату „дијурне” председницима главних одбора, били надлежни полицијски органи, па je ыаредио да се пропусхе на бирачка месха само они који добију оверене „објаве” од xirx органа. Предвиђајући хакву меру радикалски председници су заобилазили полицију, па су објаве захражили од председника првосхепених судова и Државног савеха. Међухим, борба око председничких месха се није на хоме заусхавила. Онамо где се није успело са „објавама” примењивало се просхо пасиље. Радикалски председнгщи су, пре него шхо би схигли у одреБена месха, из возова „привоВени” у полицијске схакице. Као одговор на хакве и сличне посхупке, општински кметови су, у неким изборним јединидама, сасипали све куглице у кухије кандидаха радикалске схранке, ихд. (Y доцнијем извешхају Исхражног одбора Народно скупшхине наведено je да je, на дан избора, 25. фебруара 1893. год., 274 председника радикалских бирачких одбора „омехено” да спроводе изборе ( 16 ); осим хога, прохив среских начелника и општинских председника поднесено je првосхепеним судовима око 595 хужби) ( 17 ). На крају, минисхар унухраппьих дела запосео je, на дан избора, главки телеграф и примао податке о резултатима директно са биралишта од начелника, не би ли и на тај начин спречио „прекрајање” изборник резултата од стране радикалских главних одбора (служење телеграфом другима je било забранено). О томе je забележено, поред осталога: „ ... велика соба, у којој су били телеграфски апарати била je пуна и либерала и радикала, па и по неки напредиак. Шеф телеграфа Станоје Вуковић, слушајућн откуцаје на тастеру, говорио je гласно свако саопштење капетана (среских начелника Р. Г.), који су с времена на време јављали резултате из поједнних огпптина својих срезова. И ти радикали су као и ja бележили те извештаје. Док се на тастеру не јави који од капетана, између мене и тих радикала водно се разговор у сасвим помирљивом духу” ( 18 ). МеВутим, —■ „помирљиви дух” ннје владао и у општинама. На многим изборним местима водно се читав „мали рат” измеБу припадннка лпбералне и радикалске схранке, који, и после гласања, нису напуштали биралишта отимајући се меВусобно за сваког бlграча. Полиција je, уз то, онамо где није имала своје људе „отимала записнике главних бирачких одбора и сама правила нове”. Бирачки одбор рудничког округа ~није издао пуномоћства изабраним послашщима, јер му je начелник... оду-

(15) Исто. П. Бр, 1928, 1893.

(16) Стенографске белешке ванредне Народно скупштине, 1893. год. Прнлог X, стр. 9. (i") Слободанка Стојчић: Општинско питање .. . стр. 166.

(is) Крста Јездић: Стојан Д. Јованоспћ Рибарац политинар и државншс. Београд 1928. стр. 133—134.