Анали Правног факултета у Београду

61

ОПШТИНЕ Y СРБИЈИ XIX ВЕКА

Збачене општинске управе су се жалиле радикалским окружним одборима и Државном савету. Али, њихове одлуке нису нзвршаване од стране управних органа, у чију je надлежност, како je речено, долазило „извршење". Y крајњем резултату, према доступним подацима, ипак излази да у овој акцији смењивања општинских органа није влада онолико успевала колико у промени управних. И онамо где су радикалске општинске управе смењене, бирачки спискови су се морали доставити на увид првостепеном суду, у коме су, опет, седели радикали. Ако на списковима није било довољно радикалских присталица враћани су новим општинским судовима непотврђени, итд. На крају, поводом законских права општинских судова да издају бирачке карте, на основу бнрачких спискова, применена je join једна незаконита мера. Министар унутрашњих дела (Рибарад) прибегао je произвольном тумачену овог права, па je у свом распису, од 16. јануара 1893. год., наредио да се, пре издавања карата, бирачки спискови доставе на проверу и среским пореским органима и среским начелницима да би се утврдило да ли су спискови правилно састављени на основу општинских пореских книга. И, затим, уколико су спискови исправно састављени, среска власт ће предати одговарајућем председнику општине или помоћнику, под својом контролом бирачке карте „по списку адресована на име сваког правног гласача... и тек тако попуњене однеће прималац и предати гласачима на чије име гласе”. Тако je законско право општинских судова на издаване карата пренето на среске начелнике. А срески начелници су радили по упутству владе, односно министра унутрашних дела ... Због тога многи радикали, и у очи самих избора, нису добили бирачке карте. Зато су радикали, у својим прогласима, упућивали присталице да, уместо са бирачким картама, гласају ca пореским књижидама ( 14 ). Сукоби су се заоштрили између странака и око одређивања председника бирачких одбора од стране Државног одбора, а према списковима лица које су доставляли министарства унутрашних дела, финансы а и просвете. Министарство унутрашних дела je спискове саставило на основу претходне провере окружних и среских начелника о партијској припади ости оних које би предложило. Државни одбор, идући за својим партијским интересима, постављао je и оне који се нису налазили у предложении списковима, парирајући на тај начин либералима и напреднацима. Министар унутрашних дела je протествовао против поступка Државног одбора и актом од 10. фебруара 1893. год., замерајући, поред осталога, што се служио подацима „ко je су му ставили на расположено извесни одбори партијски”, а да није узимао у обзир спискове ко je су му доставили „надлежни министри”. Како je Државни одбор престао да постоји по одређивану председника, на акт министра унутрашних дела одговорио je др Лаза Докић, као председпик одбора, найме, да „нигде у закону

( м ) Аржавна Архива СР Србије (Министарство унутрапцьнх дела 6р. 4/143, 1893).