Анали Правног факултета у Београду

127

КРИВИЧНА ОАГОВОРНОСТ ГРАБАНА Y НАЦРТУ НОВОГ УСТАВА СФРЈ

била обавезна већ само могућа зависно од конкретне потребе да се у датом случају управо том казыом кривичноправно реагује. Ово одговара истакнутом изузетном карактеру ове казне који je у нацрту Устава наглашен, њеном ограничењу на најтеже случајеве најтежих кривичних дела што je такође у нацрту истакнуто, а у складу je и ca досадашњом нашом законодавном праксом, jep je у нашем позитивном кривичном законодавству ова казна и до сада увек била алтернативно одређена код свих кривичних дела код којих je могућност њене примене била предвиВена. Казне лишења слободе су најчешће цредвиЁене казне у савременом кривичном праву и у нашем позитивном кривичном законодавству. Нацртом Устава се дозвољава лишење слободе као казна, с тим што се наглашава да свако лишење слободе мора бити засновано на закону (чл. 157. ст. 3) па то важи и за лишење слободе које се појављује као казна, а што и иначе одговара принципу законитости кривичне санкције уколико се ради о лишењу слободе као кривичној казни. Међутим, одређујући законитост казне лшпења слободе нацрт не предвиВа никакво лимитирање њеног трајања иако je у позитивном законодавству трајање ове казне временски ограничено. Овакво решење у нацрту Устава има своје оправдање утолико што максимум трајања казне лишења слободе ни je целисходно одреВивати Уставом, пре свега због различитих потреба у вези са казненом политиком коју остварује законодавац прописујући казне за по ј едина кривична дела, а затим и због потребе континуираног извршења нове казне по издржаној ранијој казни ради остваривања сврхе кажњавања у извесним случајевима одмеравања казне већ осуђеним лицима, када се укупно трајање тако одреБених казни продужује преко општег максимума до кога се ова казна једном пресудом може изрећи. МеВутим, иако општи законски максимум казне лишења слободе не би требало утврВивати Уставом, имало би оправдања наглашавање немогућности изрицања ове казне у доживотном трајању или у трајању које би иако временски ограничено с обзиром на прекомерну дужиыу практично имало карактер доживотно! лишена слободе. Ограниченост казни лишена слободе била би у складу са општим ставом заштите личности човека с обзиром да je доживотно лишенье слободе као казна неспојиво са социјалистичким хуманизмом, са правом осуБеног лица да зна колико je осуБен, са захтевом да казна буде сразмерна са тежином учињеног дела и са поправним дејством које казна треба да има према лицу дрема коме се примењује. Овакво решење одговара и нашој досадашњој законодавној пракси у овој материји, a његово истицање као уставног решења још више би указивало на заштиту основних права човека, чак и када се ради о лицима према којима се као учиниоцима кривичних дела примењују кривичне санкције. Заштита права личности у вези са применом кривичних санкција изражена je у нацрту новог Устава и тиме што нацрт наглашава поштовање људске личности у кривичном и сваком другом поступку и за време издржавања казне. Поштовање лудске личности при извршењу казни произилази из ошптих уставних поставки о поштовању људске личности, из принципа социјалистичког хуманизма који се изражава и код извршења кривичних санкција, и из потребе остваривања сврхе кажњавања поправл.ан>ем учиниоца која се не може успешно остварити ако се не поштује