Анали Правног факултета у Београду

126

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

мо на кривична дела и на казне, а не и на друге врете кривичних санкција, jep je у цитираној одредби нацрта Устава употреблен израз „казна” а не „кривична” или „казнена санкција”. Овакво решење у поменутој уставној одредби нацрта Устава има своје оправдање у томе што друге врсте кривичних санкдија, а то су мере безбедпости и васпитне мере, имају искључиво превентивни а не као казне и репресивни карактер, и као такве иако имају принудни карактер и могу представљати извесно ограничење слободе или права, оне су по својој природи и у интересу лица према коме се примењују. Ако се с обзиром на то има у виду хумано и демократско правило да се кривични закон гхримењује ретроактивно ако je блажи за учиниоца, а може се претпоставити да je нови систем превентивних мера увек усавршенији па према томе и повољнији и за самог учиниоца, то изузимање прописа о мерама безбедности и васпитним мерама од неретроактивности њиховог важења има своје пуио оправдање како ca гледишта заштите друштвених интереса и интереса грађана за сузбијање криминалитета, тако и са гледишта интереса и оних према којима се ове мере примењују. Примена кривичних санкција које саме по себи значе лишаванье онога према коме се примењују извесних његових добара, а самим тим и одузимање или ограничавање његових одређених права и слобода, везано je, дакле, за слободе и права човека и грађанина, па се и у вези са тим у нацрту Устава утврђују извесне основне поставке. У том смислу најзначајније су оне које се односе на могућности и услове примене појединих казни, као и оне које се односе на заштиту личности осуђених лица. Уколико су у питању одређене врсте казни, од посебног су значаја смртна казна и казна лишена слободе. Нацрт новог Устава предвиђа смртну казну као могућу крнвичну санкцију. Међутим, примена ове казне има изузетан карактер, што се и у самом нацрту истине у том смислу да се ова казна прхшењује изузетно у најтежим случајевима најтежих кривичних дела (члан 155. став 2). Смртна казна je најтежа и према томе крајња мера друштвеног реаговања на најтеже облике друштвено опасних делатности, који у тој мери угрожавају добра и интересе одређеног друштва и то добра и интересе који су од таквог знача ja да je за њихову ефикасну кривично-правну заштиту потребно да се и ова најтежа могућа кривична санкција треба да примени. При томе се обим њене примене ограничава на оне случајеве где je њена примена заиста нужна па тиме и оправдана, при чему за оцену обима њене примене није од најбитнијег значаја број кривичних дела за која се она може да изрекне, већ и критеријуми према којима се одређује када до примене ове казне стварно треба да дође. У том смислу нацрт Устава наглашава изузетан карактер ове кривичне санкције и ограничава могућност њеног изрицања само на најтеже случајеве најтежих кривичних дела. С обзиром на овакав став нацрта Устава npeiMa овој казни, што одговара стварнгш потребама нашег друштва у садашњим условима, било би целисходно да се у форми уставног принципа утврди правило да се ова казна ни за једно кривично дело не може да пропише као једина казна која се за то дело изриче, већ да се увек поред ње мора да одреди и нека друга алтернатнвно поставлена казна, како примена смртне казне никад не би