Анали Правног факултета у Београду

141

О ЗНАЧЕЊУ ТЕРМИНА „ИЗВРШНО-УПРАВНА ФУНКДИЈА”

усаглашавање ставова у доношењу прописа већа (чл. 331. ст. 1). То, практично, значи, да Савезно извршно веће није овлашћено у већини случајева да самостално утврђује политику извршења најзначајнијих акаха ко je Скушптина доноси, јер у надлежности Већа република и покрајина налази ce како ухврђивање друштвеног плана и укупног обима средстава савезног буџета, тако и издавање закона којим ce утврВују односи у областима монетарног система и емисије новца, девизног система, спољнотрговинског промета, кредитних односа са иыостранством и других. Ако Савезно извршно веће не постигне сагласност са надлежним републичким и покрајинским органнма, а сматра да je доношење прописа неопходно, предложиће Председништву СФРЈ да се допесе пропис о привременим мерама. Уколико се пак, Председништво СФРЈ сложи ca оденом СИВ-а, предложиће СИВ-у да донесе пропис о привременим мерама. Пропис се сматра донетим у Савезном извршном већу кад се за њега изјасне две трейине чланова већа (чл. 332). Очигледно je, према томе, да постоје разлози за замену термина .политичко-изврпша функција” термином „извршно-управна функција” у Нацрту устава; јер, нема сумње да je сужена политичка димензија извршне власти СИВ. Но, да ли je то било нужно учиыити и да ли je предложени термин најсрећније изабран? Уколико се анализују артументи против замене термина, увидеће се да je било можда бол>е то и не учинити. Најпре, сужење политичке димензије извршне власти СИВ-а није исто што и њено елиминисање; јер, несумњиво je да je СИВ задржао и према Нацрту устава извесне политичке прерогативе. Стога, пошто je овде реч првенствено о праву утврђивања политике извршења закона и других општих аката, није било никаквих сметњи да се остане при већ усвојеном термину „политичко-извршна функција”. Уосталом, такав поступак je уобичајен, јер су бројне ннституције државноправног поретка претрпеле значајие промене, а да им се пазив није изменио. Затим, сам термин „извршно-управна функција” показује ce непогодним из више разлога. Пре свега, он није непознат нашем уставном законодавству и науди уставног права. Познавао га je join Устав из 1946. године и његова садржина се доста разликовала од садржине која му се даје у Нацрту устава. Но, овај термин има и друге недостатке, који се избегавају употребом термина „политичко-извршна функција”. Наиме, он представља симбиозу две речи које, према мишл>ењу бројних политичко-правних гагсаца, имају исто значење. Уколико се, пак, чине неке разлике између њих, оне се крећу на релацији димензионирања два сегмента извршне власти, који се поверавају влади, односно осталим нижим управним органдма. Уосталом, у нас то чини Устав из 1963. године кад дели извршну функцију на политичко-извршну и управну. С друге стране, политичко-правна теорија познаје и другачију деобу извршне власти, али ни она не одговара усвојеној терминологији у Нацрту устава. Наиме, у извесном делу политичкоправне доктрине заступа се схватање да постоје само две власти законодавна и изврйша (Дикрок, Бертелеми, Ж. Перић). Судска власт се, пак, сматра као специјална врста извршне власти. Другим речима, разликују се извршно-управна власт и извршно-судска власт. Но, Нацрт устава иако говори о извршно-управној функдијн, не стоји на том