Анали Правног факултета у Београду

Ар

Марко Младеновић:

БРИГА О ПОРОДИЦИ И САМОУПРАВНОМ ДРУШТВУ И НАЦРТИ УСТАВА СФРЈ И СР СРБИЈЕ

Основну вредност како Нацрта Устава СФРЈ тако и Нацрта Устава СР Србије представља уставно-цравно довршавање конституисања самоуправног модела друштва од основне организације удруженог рада до Федерације, од месне заједнице до Савезне скупштине. Taj процес отпочео je пре више од 20 година и први пут у свету једна земља отворила je путеве ослобађања огромних људских потенцијала и економских ресурса дајући право радном човеку и удруженом раду да самостално одлучује о својој друштвеној, економској и духовној репродукцији. Нацрти решавају у врло знача јној мери и једно питање које je било доста дуго запостављено у нашој теорији и пракси; однос између глобалне економске и социјалне репродукције друштва. Иако никада није била званично прихваћена, у пракси je доминирала теорија „аутоматизма” према којој ће сам економски развој, пораст материјалне производив и животког стандарда аутоматски разрешавати и све соцнјалне противуречности. Таква романтичарска илузија „тешког” социјализма брзо ce распршила пред порастом друштвених противуречности и продубљивањем социјалних неједнакости. Зато je облает тзв. непрнвредних делатности (социјална политика и содијална заштита, просвета, образовање, здравство, наука, култура и др.) била на периферији друштвене бриге и неспособна да равноправно учествује у глобалној друштвеној репродукцији. Штете од таквог стања нису биле мале и на економском и на политичном плану. Уставна теза, изражена у нацртима, о ј единству економског и неекономског, о повезивању удруженог рада у привредним и другим ванпривредним делатпостима, о битном утнцају непосредних произвоЬача на развој глобалног друштва и о интеракционом односу нзмећу ове две сфере, представља значајно разрешење досадашње противуречности у овој области. Стварање интересних заједшша обезбеђује и самоуправно организована и одлучивање о путевима даљег развоја поједгших непрнвредних области. О овим путевима преображаја друштвених односа у друштвеној „надградњи”, уопште не говорим из неких апологетекпх разлога, већ из дубоког уверења да je то зачетак еволуције једне идеје о човеку као „тоталном” бићу који у себи сублимира једииство биолошког, социјалног и економског, идеје о друштву као ј единству економског и неекономског, о каузалној узрочности и зависности свих фактора људске егзистенднје,