Анали Правног факултета у Београду
20
АШЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
органа управе, генехске су садржане у другим информацијама Koje ce не односе директно на управу али објашњавају како настаје, како управа настаје и остаје легитимна и најзад, операционалне дефиниције нам пружају податке о критеријима: времена, места и начина обављања управних послова, оних послова који спадају у делатност управе, без обзира да ли je њихов организациони носилац сама управа или друга организација снабдевена јавним овлашћењем. Да ли се ове информације могу добити на основу проучавања одредаба устава које говоре о управи? Могу, али са напором који би оправдао нешто друкчије, потпуније стипулисање одредаба устава који говоре о управи (чл. 340—343 Нацрта Устава СФР Југославије чл. 367 —377 Нацрта Устава СР Србије итд.). Наиме, даљи развој нашег друштвено-политичког и економског система у велико ј мери о дређен je положајем и улогом државе у односу на самоуправне процесе које намеравамо да проширимо а то значи да те процесс желимо да учинимо сложенијим прво, у погледу броја учесника у самоуправним процесима, друто у погледу броја односа међу учесницима и треће, у односу институција које су носиоци тих односа, а утичу посебно на рад управе на креирање нових. Сложеност самоуправних процеса захтева и одговарајуће механизме нчиховог институционализовања, праћења и развоја. Taj механизам je држава, промењеног типа. Овде може доћи и до извесних сметњи; услед сложености и свеобухватности друштвених односа који представљају даљи развој самоуправљања, могу се множити и развијати државни и парадржавни организми којима ће циљ бити да те самоуправне односе обухвате, прате и помогну њихов развој. Како класична држава почива на класичном инструментарију политнчке моћи и како концепције нове, самоуправне државе нису joui заживеле иако су контуре и могућности дате, може, услед сложености контролног механизма над самоуправшш процесима доћи до извесне етатизације друштва у сфери која се издиже над удружешш радом, уколико доБе до недовољно контролисаног ширегьа законодавног регулисања и ван принципа устава. Како je управа један од основних елемената државе, тачније онај део државе у коме се опредмећује, организује политична моћ, власт, империјум, пошто je тенденција повећања сложености друштвених односа очита, исто као и тенденција диференцијације и специјализације управних послова, може доћи до стварања гломазних организација у области друштвене падградње чији je основни циљ и задатак праћење и потпомагање развоја самоуправних процеса али у чијој се структури и начину рада примењује и хијерахија и имперсоналност, вертикална одговорност тако характеристична за управу. Могу ли се самоуправни процеси довољно ефшсасно развијати под контролом несамоуправних организама, ако то истовремено не постане делатност удруживања рада на вишим нивоима чиме се у друштву као што je наше може повећати ред и друштвена дисциплина ефнкасније него што je досада био случај. Зато и управа може и треба да буде објект реорганизације која би њену друштвену ефективност повећа/va у потребној мери. Даље, А а ап c Y положа j, улога и задатак државне управе исти или промењени у односу