Анали Правног факултета у Београду

29

„Aba идеала и две логике y надрту устава”

друштво не може да реализуЈе право на запосленост, има ли право писан Нацрта да истакне као основно у преамбули, да су рад и резултати рада ј едини ти који одребују друштвени положај човека. А то je везано и за проблем самоуправљања, jep се само у самоуправном односу, дакле, у радном односу, у односу запослености могу да остваре велики број уставних права, односно сва економска уставна права ове земље, док je у самоуправном односу само један део од укупног броја становника ове земље. Отуда, Ja не мислим нити пледирам да то право на запосленост треба да стане у Устав, али би зато морало да се на неки начин истакне ограыиченост и условност извесних уставних одредби, које овако делују као априорне, нормативне, хипотетичне. Исто тако, одмах у следећем члану 13. где се расправља о друштвеној својини и о друштвеном дохотку, истине се један став који, по мом мишљењу, указује на ту двоврсност формулација за економски систем. Наиме, реч je о друштвеном характеру дохотка. АохоА ак - који производе радне организације и OYP-и су истовремено и њихов доходах и део укупног друштвеног дохотка и друштвени доходак. Ja мислим да je ова теза у овој фази неодржива, имајући у виду остале чланове предлога Устава. Наиме, чињенида je да je један део дохотка радне организације, друштвепа својина, али идентитет између дохотка радне организације или основне организације удруженог рада и дохотка друштва, као целине, претпоставља да постоји идентитет или потпуно директно уклапање у производњу, у друштвену и техничку поделу рада и формирање дохотка сваке појединачне јединиде производне. Дакле, реч je о једном моделу, једном систему привређивања који je много развојнији у односу на садатшьи систем, то je нетто што je ствар будућности, да je доходак основне организације удруженог рада непосредно и уједно и друштвени доходак. По мом мшшьетьу, само онај део дохотка друштвене организације удруженог рада представља и друштвени доходак, а то je онај који се односи на коришћење и допринос средстава која су у друштвеној својини и која морају на неки начин да се валоризују друштву за њихову перманенту употребу. Оваквих ставова има и надал,е у сфери и примарне и секундарне расподеле у сфери размене радова. Тако, на пример, члан 16 садржи од редбу, да између друштвених заједница, заједница образована и других радних организација удруженог рада и привреде, остварује се, или треба да се остваре односи на бази „директив размене радова”. Међутим, директна размена радова није категорија робне привреде, то je категорија натуралне привреде или „чистог модела” планске привреде у којем се један рад директно размељује за други рад. Y ствари, друштвена организација удруженог рада и привреда могу само да размен, ују научне услуге за новац или употребне вредности за новац, дакле, неки облик робног привређивања, па се онда та директна размена радова у ствари своди на робни облик размене, а робни облик размене се од многих аутора у нашој теорији и пракси, од многих дуди, сматра да не одговара облицима организације односа између привреде, науке и културе. Према томе, очигледно да je и ту, по мом мишљењу, једна одредба будућег самоу-