Анали Правног факултета у Београду

ОДНОСИ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ РЕПУБЛИКА С ИНОСТРАНСТВОМ

Амандмани уз Устав СФРЈ од 1963. године изражавали су тежњу да се републикама и аутономним покрајинама да већа самосталност у односу на федерацију. Такав правац имају и многе новине у Нацрту устава СФРЈ, било да представљају преузимање решења садржаних у амандманима или сасвим нове текстове. Уз појачано учешће федералних јединица и елемената федерације у стварању и спровоВену спољне политике и преузимању меВународних обавеза, санкционисано у Нацрту устава СФРЈ и овде већ расправљено у извесној мери, постоји и склоност да се гьима да и пшра слобода комуницирана и независног одлучивања у односима с иностранством. Овај се вид спољнополитичке еманципације наших република и покрајина може размотрити само уз познавање нацрта републичких устава и ниховог односа с Нацртом савезног устава. Он ће бита главни предмет ових напомена, првенствено везаних за Нацрт устава СР Србије. Чланом 251. Нацрта савезног устава (који преузима текст амандмана XXXV) републикама и аутономним покрајинама пружена je могућносг да остварују сарадњу с органима и организацијама других држава и меВународним органима и организацијама, ј едино ограничена оквирима које намећу утврВена сполна политика СФРЈ и меВународни уговори. Републички устави треба да објасне шта се под „остваривањем сарадње” подразумева, када je реч о федералним јединицама СФРЈ. При том je за правника нарочито занимливо питање да ли у остваривању сарадње долази до стварања неких меВународноправно релевантних аката. Примедба која се може изрећи већ после читана Нацрта устава СФРЈ састојала би се у томе што je текст чл. 251. недовољно усаглашен са ст. 4. Оделка VIII Уводног дела. Према овој преамбуларној одредби, „сви органи, организације и појединци” везани су у својим меВународним односима не само утврВеном спољном политиком СФРЈ него и уставним начелима о меВународним односима, који се, меВутим, у чл. 251. не помину. Ако се сматрало да ову уводну одредбу не треба понављати, онда je целу није требало понавлати. Овако су изостављена само уставна начела и тиме je утврВена сполна политика добила већи значај од них. Забуна може да буде и већа када се имају у виду само републике и аутономне покрајине зато што, стриктно говорећи, оне и нису поменуте у уводном делу jep се не могу сматрати органима и организацијама, што би могло довести до тумачена да су оне везане само чланом 251, а не