Анали Правног факултета у Београду

105

СУДСКА ПРАКСА

Лишени обавештења о аргументами суда поводом заузетог става, који иначе у потпуности подржавамо, указаћемо на неке разлоге за које верујемо да их je и суд имао у виду приликом одлучивања. 4. О природы одустанице као и њеној функцији писано je веома мало у нашој литератури и то, колнко нам je, познато, само у уцбенишша облигационер права, дакле на најопштији начин. Y тим оквирима су о природи одустанице изражена два супротна мишљења. Према првом, -doaoxÄ ГонУэС эГЛуЛхоио daC adoaoxÄ вчгачрвуо oaxoVado B<vaßxaVadn вно ној страны да, било из ког разлога, и веома лако изиђе из уговора уз једину обавезу да плати свом самоуговорачу одређену имовинску вредност ( 4 ). Присталице другог мишљења, напротив, виде у одустаници инструмент јачања уговора па je с тога сврставају међу средства обезбеђења уговора ( 5 ). Ово друга мишљење почива на следећој идеји; пошто страна која je овлашћена да одустане од уговора може то учинити једино ако плати другој страни предвиђену имовинску вредност, она je изложена психолошком приписку због изгледа на тај имовински губитак а то je дестимулира да искористи своје овлашћење да одустане од уговора већ напротив утиче да остане у уговору. Супротна мишљења о овом питању вероватно имају узрок у двојаком деловању одустанице према уговорној страни која je овлашћена да одустане од , уговора. С једне стране, одустаница омогућује овлашћеној страни да лако изиВе из уговора али с друге, она за н>у значи и обавезу да исплати свом сауговорнику одређен износ новца ако то жели да учини. Због тога, као да се са подједнаким успехом може бранити свако од поменута два мишљења. Међутим, изгледа да прави одговор о природи одустанице добијамо тек ако имам о у виду оба њена обележја. Иначе, у зависности од више елемената свака од поменутих двеју црта природе одустанице биће различите изражена у појединим конкретним случајевима. Ако то остаје без утицаја на истакнуту квалификацију природе одустанице као споразума са двојаким деловањем према овлашћеној страни. Размотримо сада деловање одустанице према страни која je верна уговору. 5. Кад овлашћена страна одустане од уговора, друга страна може да захтева исплату одустанице. Ово гьено право потиче из споразума о одустаници. То није захтев за накнаду штете која je проузрокована одустанком од уговора. Чак, кад овлашћена страна одустајући од уговора нанесе штету свом сауговорачу овај нема право на накнаду те штете. Тер, одустанком од уговора овлашћена страна не крши своје уговорне обавезе. Напротив, она користи овлашћење које јој припада управо на основу уговора. На тај начин, примена општег правила према коме оштеђено лице, ако су испуњени потребни услови, има право на накнаду, имплицитно je елиминисана самим споразумом о одустаници. Због тога и кад претрпи штету па без обзира на њену висину као и ако штете уопште нема, страна која je верна уговору има право једино да тражи исплату одустанице. На основу споразума о одустаници страна верна уговору, у начелу, ыикада не може имати право и на исплату одустанице и на накнаду штете па чак ни да, као накнаду, тражи само разлику између вредности уговорене одустанице и висине фактички настале штете. Само изузетно она може имати и то право, најпре уколико je споразумом међу странама тако

С 4 ) М. Константинович Облигационо право, према белешкама са предавања, Београд, 1961. стр. 222; М. Вуковић, Обвезно право, юьига 11, Загреб, 1964. стр. 380.

(•4) Ј. Радишић, Облигационо право, Општи део, скрипта, Ниш 1967. стр. 108. Слично и С. Јакшнћ, Облигационо право, Општи део, треће допуњеио и прерађено издање, Сарајево 1960. стр. 163. Иако сврставају одустаницу меЬу средства обезбеђења, они аутори указу! Y и на н>ену улогу слабљехва уговора.