Анали Правног факултета у Београду

104

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Из изложение правила о одустаници проистиче и то да, кад испуни своју обавезу из уговора, овлашћена страна није дужна да плати одустаницу. Због тога, уколико je она унапред дала одустаницу а испунила je своју уговорну обавезу, друга страна je обавезна да je врати. 2. Организована на начин као што je то укратко изложено, одусташща представлю корисно средство коме, не тако ретко, прибегавају уговорне стране уопште и нарочито у области привредноправних послова. Y многим ситуацијама неко лице, немајући све потребив елементе да неопозиво заснује уговорни однос, или ако предвиђа неке промене које могу да наступе у времену између тренутка закључења уговора и доспелости обавезе (нпр. пораст цена сировина или услуга, отварање могућности за предузимање неког уноснијег посла у блиској будущности и сл.) има интереса да уговори за себе могуђност да изиђе из уговора ако се покаже да јој он неће донети очекиване користи. Исто тако и сауговорач овог лица може имати интереса да закључи неки уговор уз клаузулу о одустаници. Некад он то чини јер ж ели да ступи у уговорни однос па макар и уз одустаницу' или уколико процени да ће и ако доВе до одустанка од уговора с обзиром на висину одустанице или неке друге околности, ипак имати користи, или просто, због тога што очекује да друга страна неће искористити своје овлашћење да одустане итд. Од свих питања у вези са одустаницом чије расправљање ыоже да побуди интересовање, определили Само се за два о којима je у нашој судској пракси заузет став. То je најпре питање: да ли страна која je верна уговору, кад доВе до одустанка од уговора, има право да захтёва исплату одустанице и у ситуацији кад услед тога није цретрпела ншсакву штету нити je имала било каквих трошкова? Потом, то je питање: може ли суд на захтев заинтересованог лица, да смани висину одустанице ако je она превисоко одре Вена. Изложићемо како су судови расправљали и одлучивали о сваком од ова два питања додајући томе и нека сопствена разматрања. I 3. Y једном случају тужилац je са туженим закључио уговор при чему je тужени задржао за себе право да може одустати од уговора у одреБеном року уз плаћање предвиВене одустанице. Пошто je одустао од уговора а одбио да плати утоворену одустаницу, тужилац се обратно суду са захтевом да овај натера туженога да плати утоворени износ на име одусташще. Тужени се пред судом противно овом захтеву истичући да тужилац није претрпео никакву штету услед одустанка од уговора па je с тога његов захтев неоснован. Првостепени суд je усвојио тужбени захтев а Врховни привредни суд je, решавајуВи по жалби туженог, потврдио првостепену пресуду ( 2 ). V Збирци судских одлука где je објављена ова пресуда дат je само један кратак одломак њеног образложења. V њему се наводе једино основне чињентде спорног случаја као и став суда. Због тога се не може знати на којим аргументима он почива. Ево како je тај став формулисан: ~Дакле у чл. 3. њиховог споразума странке су уговориде одусташщу, која у овом случају представлю уговором одређени износ новца, који je обавезна да плати она страна која користи своје уговором одређено право да одустане од уговора и коју (одустаницу) уговору верна странка (овде тужилац) има право да захтева без обзира да ли je цретрпела какву штету или имала трошкове изазване одустанком...” ( 3 ).

(2) Пресуда Врховног прнвредног суда Сл 1121/70, објављена у Збирци судских одлука, к и». XVI, св. 1. одлука бр. 118. на стр. 259 —261.

(з) Исто, стр. 261,