Анали Правног факултета у Београду

110

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАК7ЛТЕТА

Y делу образложења у којем Врховни суд изражава своје неслагање са нижестепеним судовима он на првом месту истине принцип да су стране слободне у одређивању висине одустанице, разуме се, додајемо ми, у границами у којима се уопште може говорити о слободи уговарагьа у савременом праву наше земље. Верујемо да суд не истине овај принцип само да би га и са своје стране потврдио као основни пришщп уговорног права. Он то чини јер оправдано сматра да би, о евентуалном смањењу одн. о поништењу обавезе тужених на тој основи, могло да се говори само ако би споразум о одустаници у конкретном случају био ништав а о томе овде ни je реч. С друге стране, Врховни суд с правом указује и на начело „pacta sunt servanda”. И опет, не да би га потврдио као један од основних принципа уговорног права. Разлог je што то чини, изгледа нам, да би рељефније истакао како елимннисање тог принципа у конкретном случају није немогућно али за то морају постојати ваљани разлози. Јер, шта значи став нижестепених судова да се висина одуста!шце може смањити уколико je претерано висока? Шта je критеријум да се то утврди? С обзиром на оно што je речено раније о одустаници, питаае се уопште не може тако поставити. Стране су уговориле, дакле сагласиле се о висини одустанице, свака од њих према процени сопственог интереса у томе. Отуда, висина одустанице није ни „прениска” ни „превисока" већ je она коју су два разумна лица утврдила својим споразумом. Због тога je Врховни суд у праву кад истиче да висина одустанице, сама по себи, па ма колика она била, не може бити основ за њено смањење одлуком суда. 11. Свој став начелног прихватања могућности да суд смањи висину одустанице Врховни суд образлаже. ј едино постојањем „околности конкретног случаја које то оправдавају”. Koje су то околности сазнајемо из примера које суд наводи. Међу такве околности Врховни суд најпре ставља „оправдане разлоге за одустанак од уговора”. Међутим, у образложењу се ништа ближе не каже о томе. Могућно je, у начелу, прихватит идеју да су такви разлози за одустанак од уговора један од елемената на основу кога, заједно са другима, суд може да одлучи о смањењу одустанице. У одсуству података о тим разлозима у образложењу, бар према тексту који je објављен у Збирци судских одлука, покушаћемо да изнађемо који би то разлози могли да буду. Вероватно je то нпр. ако су, после закључења уговора, наступиле знатне и непредвидиве промене па страна овлашћена на одустанак не може остајући у уговору да оствари корист која се, по редовном току ствари очекује у таквом уговору (сировине су нагло поскупеле преко предвидиве мере, ни je прибавлена машина нужна за извршење уговорне обавезе без кривице стране која одустаје од уговора, не може се набавити ствар коју треба испоручити према уговору или je то скопчано са несразмерно великим трошковима и сл.). Али у ред таквих разлога не треба убројати и оне који су шпекулативне прероде, нпр. одустанак од уговора je учињен због прихватања уноснијег посла. Наравно, ту не спадају ни сви друти разлози који би указивали, у већој или мањој мери, на несавесност стране која одустаје од уговора о чему ће касније још бити речи. Као следећи пример околности које оправдавају смањење одустанице, Врховни суд наводи „економски неоправдано стицавье прекомерне корпсти на страни даваоца капаре у виду ньеног двоструког износа”. Изрази „неоправдано” као и „претерано” нису довољно прецизни. Y области права они могу имати више значења a верујемо да je тако и у области економнје. То отежава да утврдимо са сгпурношћу шта je суд имао у виду. Ако то значи да je у питању таква висина одустанице која није ни у каквој сразмери са вредношћу конкретног посла, или са користима које се обично остварују из датог уговора, или са губицима и другим непогодностима