Анали Правног факултета у Београду

111

СУДСКА ПРАКСА

које одустанак изазива за страну која je верна уговору, онда смо спремни да и то уброј ил-го међу поменуте околности. Најзад Врховни суд помиње и тешке економске прилике стране која одустаје од уговора али то изражава на начин да се може само нагађати шта се хтело рећи уз доста велики ризик да се погреши. Предпоставламо да се мисли или на тежак економски положа] у који би доспела та уговорыа страна ако плати одустаницу у уговореном износу, или пак, да су баш тешке економске прилике у којнма се она нашла биле разлог да одустане од уговора. Ако je у питању ово прво, сматрамо да то, само по себи, не може бити разлог смањења висине одустаиице јер, дужник, у начелу, мора извршити своју обавезу без обзира на имовинске последице по себе па чак и ако га то доводи до економске пропасти. Уколико се мыслило на оно друго, изгледа нам да се то може прихватит али само ако je прималац капаре на неки начин искористио такво стање свог сауговорача приликом уговарања висине одустанице. 12. Начин на који Врховни суд формулише своју мисао да je смањење одустанице, у начелу, могућно, упућује на закључак да je за то доволно постојање једне од околности чије je примере навео. Он их дакле, третира као алтернативне услове од којих се мора испунити један. Управо због тога нам се и чини да цитирано образложење не пружа доволно основа за одлуку о смањењу одустанице. Јер, хмора се имати у виду, одлуком о смањењу одустанице суд, у конкретном случају, елиминише примену поменута два основна принципа уговорног права. Полазећи од тога, изгледа нам да могућност смањења претерано високог износа одустанице од стране суда треба дозволит само ако се испуне бар два услова. Најпре, страна која одустаје од уговора мора да буде савесна и то у одређеном смислу речи. Тс значи, прво да закључујући споразум о одустаници она то није чинила са искључивом намером да одустане од уговора. То такође значи да у тренутку заклучења споразума о одустаници она није знала за околности због којих ће извесно одустати од уговора с обзиром да су оне такве да би то учинио сваки разуман човек. Најзад, у оквире савесности треба овде уклучити и то да одустанак од уговора није учшьен са намером да се на тај начин причини (страни која je верна уговору) штета или изазову трошкови или неке друге неугодности сличне поменутим. Поред овог услова треба да се оствари и један од оних које суд наводи уз резерве које смо истакли или неки друга сличая њима. Јер, не види се зашто суд треба да подржи захтев за смањењем висине одустанице дужнику који због оду станка долази у тешке економске прилике ако одустаје од уговора да би тим поступком оштетио свог сауговорника? Исто то бисмо рекли чак и ако у конкретном случају, одустајући од уговора са таквим циљем, дужник омогућује свои сауговорачу да прибави несразмерну корист пријемом удвојене капаре. Због тога нам изгледа да генерално правило за смањење одустанице од стране суда, треба нужно да садржи захтев за испуњењем оба поменута услова, и то у сваком случају пошто то проистиче из суштине ствари о којој расправламо. По нашем мишлењу, основу судске одлуке о смањењу висине одустанице може представљати једино дужност суда да пружи заштиту управо оним, већ поменутим, основним принципима уговорног права: принципу слободе уговарања и принципу „pacta sunt servanda”. Јер, кад су испуњени услови које сматрамо нужним, одлуком о смањењу висине одустанице суд стварно онемогућује да примена тих принципа, у конкретном случају, послужи остварењу резултата који су супротни циљевима ради којих су ти принципи и установлены. А у питању je несумњиво такав резултат ако се помоћу споразума о одустаници остварује ефект који je супротан гьеном смислу и функцији коју има.