Анали Правног факултета у Београду

126

ÀHÀAH ПРАВНОГ факултетА

једном грађевинском објекту; мана мора бити таквог интензитета да je довела до рушења граВевине или њених основних конструкционих делова или да услед мане прети опасност од рушења; тужба мора бити подигнута у одреВеном року. Аутор се, у вези с тим, опредељује за оне системе који предвиВају дуже рокове гарантије (10 година), али се за узврат залаже за усвајање новијих схватања по којима би уговорне стране могле тај рок не само да продуже него и да га скрате (стр. 217 и сл.). Ову тезу аутор образлаже тиме што je ова гарантија, како каже аутор, установл>ена у корист наручиоца, па ~ако наручплац жели тај рок да скрати не видимо који би разлози могли оправдано да се наведу да му се то не дозволи” (стр. 217—218). Мора се приметши да je аутор, чини се, заузимајући овакво становиште изгубио из вида да овде нису само у питању интереси наручиоца, него и јавни интерес који je уз то, управо у овој матер иј и, много наглашенији у социјалистичком друштву него у капиталистичком свету и да, осим тога, треба водити рачуна о „односима снага’" измеВу самих уговорника који под одреВеним околностима могу да наметну једни другим решења у супротности са сврхом коју je законодавац имао у виду, када je прописао гарантију у циљу заштите једне стране уговорнице. А то ће посебно бити случај онда када једна уговорна страна има хмонополни положај на тржишту и у могућности je да наметне своје услове другој страни. Прелазећи на пнтадье одговорности за квалитет извршених радова, аутор констатује да ова гарантија има многе характеристике гарантије за мане ствари код уговора о продаји, али се од ње разликује, прво, у томе што се односи како на материјал, тако и на начин извоБења, као и по томе што се односи не само на извођача него и на пројектанта, надзорног инжењера, као и на друга лица која су везана са наручиоцем уговором о делу. Аутор из овог с правом закл>уцује да се одговорност за квалитет извршених радова мора да постави много шире код уговора о граВењу него што je случај код уговора о продаји и да према томе нису у праву они аутори који ове две одговорности поистовећују. Y вези са одговорношћу извоВача и пројектанта за квалитет извршених радова, аутор се задржава на битним питањима ове одговорности: условима за примену ове одговорности (мора бити у питагьу скривена мана и да се појавила у одреВеном року после пријема радова); обавезама извоВача које проистичу из гарантије (да отклони мане); гарантннм роковима за квалитет и року за приговор (стр. 227—233). Када je аутор овако коплетно третирао проблематику одговорности код уговора о грађењу, штета je што у кгьизи није обухваћено и гагтање характера одговорности у хипотези изградње станова за тржиште, када ће се поставит питање да ли ће бити примењена правила о одговорности продавца за мане ствари, jep се изграВени стан продаје и настају односи из купопродаје или правила о одговорности извоВача и пројектанта из уговора о граВењу, иако такав уговор није ни заюъучен. Ово питање je данас веома актуелно с обзиром да се стамбене зграде највећма изграБују за тржиште и продају у облику етажне својине организацијама или појединцима. Оно je регулисано на законодавном плану у Француској (ревизија Code civil-a од 1967) прихватањем јединствених правила о одговорности извоВача и архитеката без обзира да ли je закључени уговор-уговор о делу (граВеньу) или уговор о продаји ( 1 ). Оно се поставља и у нас, те се може очекивати да ће бити на одговарајући начин регулисано у нашем закону о облигацијама и уговорима чија je израда у току. Y закључку овог приказа желимо да истакнемо неколико ошптих характеристика овог рада. Његова je основна характеристика употреба и коришћење на широкој основи упоредно-правног метода. Y излагагьу су

(1) В. о овом гштању В. Крул>: Својина на деловима зграда и изградња стамбених зграда (станова) непосредно за тржиште, Београд, 1969, стр. 70 и с.