Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Аналогија je упућивала законодавца да за ту радњу, у погледу опозивања, прихвати исту солуцију као и за признање, али он то није учинио. Поступак по једној од тих радњи није у данашњем праву исти као и поступак по другој: поводом признања доноси се пресуда, док одрицање само по себи има дејство правноснажне пресуде ( ]5 ). Не може се, дакле, закључивати да постоји логична симетрија тамо где против ње говори законски текст. Осим тога, ако се овде пође путем тумачења по аналогијн, онда се с правом може поставили питање где се примени анадогаје завршава. Зашто, на пример, онда не би било допуштено и опозивање изјаве о пренначењу тужбе, о присханку на ступање трећег лица уместо противника у парницу итд.? Према изложеном, мишљења смо да се одрицање од тужбеног захтева не може опозватп. 6. Побијање судског поравнања. Пракса судова опште надлежности остаје доследно на свом становишту да се судско (процесно) поравнање може, као и вансудско (материјалноправно) побијати само тужбом у редовној парници. Y том смислу објавл>ена je још једна одлука у првој свесци Збирке, под бр. 69. Одлуку je донео ВС БиХ, под Гж бр. 887/69, од 11. 6. 1970 ( lfi ). Y овохм случају реч je о поравнању које je о износу накыаде за експроприсану непокретност заклзучено у ванпарничном поступку. Аргумента у наведеној одлуци исти су као и у ранијима: судско поравнање je, као и вансудско, уговор материјалног права, те се побија као и сваки други правки посао. Осим тога речено je по тужби за поништај предмета спора je ваљаност поравнања, док je предмет спора окончаног поравнањем спорно право о коме je постигнут споразум странака. Не постоји, дакле, идентитет предмета спора у две парнище, те je самим тим беспредметан и аргумент да се правноснажност поравнања противи новој парници. Поводом ове одлуке немамо ништа да додамо ономе што смо о истом питаньу изнели у ранијим освртима на одлуке објављене протеклих година у Збирцн ( 17 ). 7. Прекид парничног поступка по оцени суда. Y једној парници тужилац je захтевао накнаду штете коју му je у саобраћајној несрећи проузроковао возач тужене стране. Суд првог степена je решењем прекинуо парнични поступак и одлучио да се поступак настави по правноснажном окончагьу кривичног поступка против лица које je оптужено као узрочник саобраћајне несреће. Суд je своје решење о прекиду поступка засновао на одредби чл. 202. ЗПП. Против тог решења изјављена je жалба коју je ВС СР Словеније својим решењем Пж 221/71, од 24. 6. 1971. усвојио, укинуо нападнуто решење и вратио правну ствар првостепеном суду на даљи поступак (чл. 366. тач. 3) (30 1971 —3—382). По мишљењу Врхов-

(is) Овде није место дискусији да ли та разлика представка целисходно законско рсшење. Критнчки став de lege fereiida ne оправдава прайсу cotitra legem.

(16) Y Збирци je омашком пропуштено да се наведе чија je одлука. Податак о томе нашли смо у Порочнлу ВС Словеније, 1972/111.

(17) Напомињемо да се за побијање судског поравнања тужбом изјаснила 13. 3. 1973. и Општа седница ВС СР Словеннје. Y Порочнлу истог Суда, 1972/111, наведене су и неке одлуке ВС Хрватске, донесене у истом смислу: од 17. И. 1969, Преглед 1968/69, бр. 312; од 15. 1. 1971, Информатор, бр. 1943, од 21. 10. 1972.