Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

325) и за йену писмену израду и достављање (чл. 326. и 327). Најзад, недостатак одредбе која би упућивала на правила прописана за првостепени поступак нико неће узети за сметњу да се на другостепену пресуду примене и одредбе о исправљању (чл. 331). Зашхо се онда не би применила и одредбе о допуњавању? Могло би се рећи да je предмет другостепене пресуде жалба, тачннје, жалбени предлог, док чл. 328, говорећи о захтевима, односно о захтеву, има у виду тужбени захтев, те je самим тим његова примени ограничена на првостепени поступак. На ово би се могло одговорити да аргументи граматичког тумачења у ситуацији као што je ова о којој дискутујемо имају, по нашем мишљењу, допунски карактер: они вреде као прилог вшпе, којим се потврђује став заузет на основу оцене дубљих аргумената, а пре снега интереса у питању. Осим тога, ако се, полазећи строго од текста, узме да се чл. 328. односи само на „тужбени захтев", онда би се могло поставити питанье да ли би допуни било места кад je суд пропустио да одлучи о кривиди за развод брака, или о постојању противпотраживагьа поводом приговора пребоја. Уосталом, одредбе о допуни пресуде примењују се и на решенье (чл. 336), а ово нема за предмет тужбени захтев. Зато мислимо да би одредбе о допуњавању требало тумачити тако да се односе и на стварни предлог у жалбеном подвеску. Јер, одиста, тешко je видети разлог због којег би пресуда донесена по закључењу главне расправе пред првостепеним судом могла бити допуњена, док пресуда донесена после расправе пред другостепеним судом не би могла бити допуњена, него би због пропуштања суда да одлучи о жалби једне од странака морала бити нападнута ревизијом? А ако je тако у случају кад се пресуда доноси после другостепене расправе, не може бити друкчије ни кад суд по жалби мериторно одлучује на основу седнице. Допуњавањем се брже отклања недостатак пресуде. Јер, поводом ревизије би правка ствар морала ићи врховном суду, који би je, пошто укине пресуду, вратио друтостепеном суду само зато да би била донесена нова пресуда. За допуњавање другостепене пресуде говори дакле целисходност. Оно je у интересу и суда и странака. То je разлог због којег смо, за случај пропуштања у друтостепеној одлуди, ближи становишту да има места само допуњавању пресуде, а не ревизији, заснованој на разлогу битне повреде одредаба парничног поступка. Y систематским приказима и коментарима југословенског процесног права нисмо нашли изричан став по овом питању. ВС Југославије у неким својим одлукама заузима став да ревизија поводом пропуштања није допуштена ( -28 ). Аустријска наука и

(28) Једна одлука оојављена je под насловом: ~Ако тужилац на расправи пред прво степей им судом допуни тужбени захтев да му се у накнаду за његову земљу да друга земља или одштета, а о томе делу захтева нижестепеии судови нису одлучивали, тада се ревизија у том делу има сматрати предлогом за доношење допунске пресуде" (П ВСЈ Рев 1523/63, од 12. 7. 1963, у вези са ПВС АПВ —Гж 1086/62, од 1 7. 1, 1963, објављеио у Билтену ВС АПВ 1963/2). Друга одлука носи назив: ~Ако о неком делу тужбеиог захтева није ннкако одлучено пресудом која се побија ревизијом, то онда и не постоји разлог за ревизију. Такав je случај овде, и зато je неоснована ревизија тужиоца када се позива на чшьепицу да о делу тужбеног захтева ни je одлучено побијаном пресудом, Тужиоцу стоји на распологању захтев за допуну пресуде по чл. 328. ЗГШ ако није протекло времс за то или право да новом тужбом покреће поступак у погледу захтева о којем ранијом (?) правноснажном пресудом није одлучено" (ВСЈ, Рев 1425/64. у вези са пресудом ВС Срб. Г.