Анали Правног факултета у Београду

Аналй правног факултетА

имала на алтернативно, прнзив против пресуде или предуог за допуну. Мислимо да je решење данашњег југословенског законодавца теоријски исправније: жалба ce изјављује против оног о чему je одлучено, ито због начина на који je оддучено С 25 ). Из схватања да се поменути недостатак пресуде отклања само предлогом за допуну, проистиче консеквенда да истеком рока у којем овај може бити стављен, престаје литиспенденциј а у погледу захтева или дела захтева о којем je суд пропустио да одлучи. Странка има право да за непресуђени део предмета спора покрене тужбом нову парницу ( эт ). Образложење које je објављено уз одлуку Врховног суда сасвим je кратко, те се пз њега не може потпуно видети став на којем je одлука заснована. Taj став могућно je схватити двојако: 1) да се на другостепену пресуду не примењују одредбе о допуни, него je због пропуштања могућно изјавити само ревизију, или 2) да се страндп препушта избор између ова два средства. Y следећим излагањима дискутујемо прво под претпоставком да становиште Врховног суда представља оно што je наведено под 1). За то становиште може се навести аргумент да глава ЗПП-а која говори о жалби не садржи одредбу по којој се правила о пресуди првостепеног суда сходно примењују и на пресуду другостепеног. Y чл. 352. речено je само да се одредбе о главно / расправи пред првостепеним судом сходно примењују и на расправу пред другостепеним, ако у претходним члановима није што друго одређено. По нашехМ мишљењу, то je озбиљан пропуст редактора законског текста. Y Законику од 1929. било je прописано да се на призивни поступай примењују одредбе о поступку пред зборним судовима првог степена, уколико одредбе о призиву што друго не предвиђају (§ 557). Тиме je прописана и примена правила о пресуди, па и о йеной допугьавагьу. Ynpnoc томе што ЗИП не садржи одредбу о упућивању и у погледу пресуде, несумььиво je да на њено доношење (чл. 118—121) и па њену правноснажност (чл. 322) трёба примењиватн одредбе прописане за пресуду првостепеног суда. Исто важи и за везаност суда пресудом коју je донео (чл. 323), за доношење и објављивање пресуде (чл. 324. и

(2в) Сличан аргумент наведен je у пракси немачког Врховног суда, који стоји на становишту да поводом пропуштања има места допуњавању пресуде, а не и жалби: .. . „правки лекови се простиру само на захтеве који су били предмет првостепене пресуде" .. . (Stem-Jonas, Kommentar zur ZPO , 17. Aufl.), објашњење под 11 /2 уз § 321. Међутам, треба истаћн да je у југословенској науци изражено и мишљење да жалба поводом пропуштања није искл>учена. Она се, по том мшпл>ењу, може употребити конкурентно са предлогом за допуну. Али, пошто жалба изазнва веће трошкове, препоручује се из разлога процесне економије, да странка поднесе само предлог за допуну ако пресуду не побија из других разлога. Види Јухарт, ЦПП, 1962, стр. 438. И Zuglia узима да ce допуна може тражити и жалбом ГПП, стр. 473.

(27) За југословенско право тако: Zuglia, ГПП, 1957, стр. 473; иста у Коментару Zuglia Трива, 11, 1957, стр. 152; Трива, ГПП I, 1972, стр. 501; Марковић, ГраВ. проц. право, Књига прва, Свеска 11. 1971, стр. 288. Y истом смислу ВС Хрватске Пр Гж 903/60, од 20. 5. 1960, Одвјетннк 1960/11 —12 и Рјеш Гж 142/68, од 22. 2. 1968, Преглед за 1968. и 1969. За исто становиште изјашњава се и Јухарт, ЦПП, 1962, стр. 438. МеВутим, исти писац не одбацује могуђност да се прихвати и став који у аустријској науци заступа Sperl (Lehrbuch, стр. 506) да странка може и по истеку рока да предложи настављање поступка. За могућност нове парнице, у аустрнјском праву; Најман, Коментар 11, стр. 1163; Fasching, Kommentar 111, стр. 817. За престанак литиспенденције у немачком праву Rosenberg, Lehrbuch, 1969, стр. 288.