Анали Правног факултета у Београду

22

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

схватања апсолутног суверенитета и последица које отуда произилазе у практичней! животу држава. Чињени су многобројни покушаји да се право раздвоји од идеологије и политике држава, да се умањи улога државе у формирању права, да се унутрашње и међународно право прикаже као јединствени хохмогени правки систем. Најзначајнији представници oboi правда у праву били су у Холандији Хуго Крабе (Hugo Krabbe), у Фран цуској Лео Диги (Leon Duguit, 1859—1928), у Аустрији Ханс Келсен. Енгле зи су мало учествовали у овој дискусији. За Крабеа право произилази из осећања правне свести, дакле, из психолошких квалитета човека, елнчно као морално и религиозно осећање. Диги полази од сличних поставки; свест по њехму произилази из осећања солидарности, које обухвата све чланове лудске заједнице. Супротно Крабеу и Дишу, Келсен искључује хморалне, психолошке и социолошке елементе из права. Он развија теорију коју назива чисто нравном (Reine Rechtslehre), указујући упорно да правна наука, да би била ефикасна, да би се могла успешно развијати, мора бити сачувана од страних елехмената који, како каже Келсен, изазивају само конфузију. За овај тежак задатак Келсен налази полазну тачку у Кантоном систему чистог ума и јасним границахма у домену мишљења. Надахнут тим идејама Келсен захтева да и право као наука мора имати свој метод и свој предмет. Предхмет, сасвим природно, мора бити право, а метод не може бити други него правни. Jep, резоновао je Келсен у својим раним радо вихма осврћући се критички на таданьу доктрину, правна наука треба да одговори на питање шта je право, а шта je добро и правично, то je ствар морала. Проблем права као научни проблем, за Келсена je проблехМ друштвене технике. Тежња да се понстовети право и правда, по његовом схватању, има за циљ оправдање датог поретка, а то je политична, ненаучна оцена и тенденција. Пошто je „човечанство поделено на мноштво нација, класа, религија, филозофија итд., које се често разликују једна од друге, то постоји велики број веома различнтих идеја правде; сувише, да би човек могао да говори просто о правди”. (') Подударање права са моралом и политиком била je, по схватану Келсена, грешка пригроднот права и запрека успешном развоју међународног права. За једног прав ника, истина, веома je тешко да буде објективан, много теже него за једног физичара, jep je правник и лично заинтересован. Али зато мора постојати правни метод, то спасоносно решење које ће право очувати од страних елемената. Отуда Келсен посвећује нарочиту пажњу методу и назива га „науком науке”. А да би се боле схватио правни метод, Келсен покушава да одреди место правне науке у општој згради наука. И овога пута, под утицајем Канта, Келсен прави разлику између сфере реалности (Sein) и сфере идеала (Sollen). Y сфери реалности, тј. физичког постојања важе закони каузалитета. „Када усвајамо истинитост једне поставке о стварности, то je зато што она одговара стварности, што je наше искуство потврђује”. ( 2 ) Супротно томе, науке које припадају сфери Sollen оријентисане су према свету идеала, свету обавеза. Оне се

(1) Ханс Келсен: Отита теорија права и државе, Београд 1951, стр. 19, 22.

(2) Исто дело, стр. 116.