Анали Правног факултета у Београду

23

ХАНС КЕЛСЕН ЖИВОТ И ДЕЛО

не баве истраживањем онога што стварно постоји, већ постављају правда за одреЈтвање онога што треба да буде. Оне се не баве објашњењем чивьеница у стварности, већ постављају норме према којима се ствари нмају постављати без обзира што се у стварности и другачије постављају. Овде закони каузалитета немају места; уместо односа узрок-последица, овде постоји однос чшьеница-правна последица, на бази неког правила. Ту, дакле, законима каузалитета одговарају норме и зато Келсен назива науке из тог домена нормативним наукама. Право je према Келсену у целости и искључиво нормативна наука оријентисана у смислу онога што треба да буде. Али поред права постоји јо ш читав низ нормативних наука. На пример, етика, граматика, морал ктд. Келсен налази разлику између права и осталих нормативних наука у принуди и отуда дефиншпе право као принудни поредак. Термин правке науке Келсен примењује само на филозофију права и систематику. Но треба приметити да он не пориче знача] других наука ко je се баве правом са другог становншта; на пример социологија права, историја права итд., али то су за Келсена науке са другим предметима и другим методама. Историја права није део правке науке већ историјске. Полазећи од тих принципа Келсен je у својим делима обрадио три подручја: Општу теорију права, Општу теорију државе и Огапту теорију меВународног права. Суштину права Келсен налази у дужности, а не у праву. Али и тој дужности он пориче ма какав наслеВенн морални садржај. Правна дужиост je последица само онога што право нареВује и то нема никакве везе са нормами етике или морала. Правна наука не познаје вечна, непромењива права људи. Правни принципи створени су правним нормама тј. актима људских бића, која по свом формалном карактеру могу бити оквалификована као геометрија правног феномена. Право je, дакле, по Келсену систем важећих норми, једна специфична техника друштвене организације чија je основна карактеристика принуда. Келсен каже: „Функција сваког друштвеног поретка јесте да омогући извесно реципрочно понашање људских бића. Понашање ко je je y складу са прописаним поретком постиже ce санкцијом коју предвиђа сам тај поредак. Како ce санкција примењује противно његовој вољи то има карактер принудних мера. А поредак који покушана да изазове понашање људи применом таквих принудних мера назива се принудним поретком”. ( s ) Али, ту постоји једна привидна противуречност. Право као скуп норми забрањује употребу силе. Међутим, њен специфични инструмент санкција, и сама je само употреба силе. Право и силу, каже Келсен, не треба схватити као апсолутно различите. Jep, право je само организација силе, „оно монополише силу за друштвену заједницу”, гарантујући на тај начин мир. Ако мир посматрамо као стагье у којем нема силе, онда право гарантује само релативан мир. Jep, сила постоји, и у томе je карактеристика права да je употреба силе или санкција или деликт. Но поставља се питање шта je основ ваљаности правних норми у Келсеновој теорији?

(з) Исто дело, стр. 28—29, 32.