Анали Правног факултета у Београду

247

ДИСКУСША

Није потребно наглашавати да je управо радничка класа била и остала онај основни чинилац, онај —■ да тако кажем погонски матери јал света овог што смо створили (а створили смо веома много), jep je то нсторијска и материјална чињеница. Њен je материјални, политички и сваки други положај сасвим различит у односу на онај који je имала пре него што je отпочела битку за конкретно остварење своје друштвено исторнјске мисије. То je непорецива чињеница и њега нико уман, добро информисан и добронамеран не оповргава. А е сило се, међутим, нешто што раднике стално и осетно иритира, нешто што успорава, кочи, па чак и назад вуче, нешто чиме радници не само што нису задовољни већ су неретко и огорчени. Материјална а тиме и остала позиција извесног броја људи и читавих трупа није резултат њихова рада, а то значи да je неосновано одузет део вишка рада радника, да се живи на туђ рачун. Систем који то омогупава нападно делује и у исти мах отвара простор за деловање антисамоуправних снага почевши од бирократије и технократије па до „нове левице”. Радници на конкретним примерима све виде и у њих се јавља незадовољство, па чак и апатија. При томе у Савезу комуниста не виде ону стару, револуционарну, монолитну и снажну партију. Напротив, они у њој виде политичку организацију која je изгубила многа својства или их je умањила у мери која забрињава. А раднику je управо неопходан Савез комуниста који je кадар да са успехом носи налог времена. Он, међутим, у пракси примећује друго од оног што му треба и што je његов узор, његов идеал. Каква je та борба данас, мислим да можемо да видимо и сами. Ми морамо бити свјесни да лични доходак и данас добрим дијетлом ствара понашање радника. Можда гријешим (чак бих волио да гријешим), али Партија није успјела да се избори за једнак поступак, да се изједначи радник произвођач и радник говорник. Није онда чудно зашто чиновници преовлађују у Партији. Тачно je да тежимо да радник превлада, али нисмо одлучни, нити смо се благовремено и успешно обрачунавали са несамоуправним и антисодијалистичким снагама. Недостаје раднику раније постојећа инспирација, недостају му прилике које жели и којима радом, а не фразом, хоће да изграђује нове социјалистичке самоуправне односе и бољи живот за себе и друге. Будимо свјесни тога и погледајмо мала чуда социјализма (да их тако условно назовем) ко ја се одгледају у проневерама, разним злоупотребама, лошем газдовању, неоправдано стеченој имовини и др., па ће нам неке ствари бити много јасније, укључујући ту и подлогу на којој антисоцијалистичке снаге наслањају своју делатност. Морамо много од постојећег мијењати, а ту спада и облает личних доходака, па, дакле, и распон који се мора свести у разумне, али и подстицајне границе. Будућност се не ствара ријечима. Ja сам свјестан чињенице да je теорија потребна, али исто тако желим да нагласим да теоријско знање може и мора да се у свакотренутном животу оплођава на позитиван начин. Можда нисам довољно јасан, али je познато да се треба доказати па причати. Ми причамо, критикујемо, мудрујемо и често смо склони да стварамо жуљеве на језику, а не на рукама. Нијесам против критике, али сам против критизерства и празног хода.