Анали Правног факултета у Београду

263

ПРИКАЗИ

Шведској их, на пример, бира Парламент; у Великој Британији их поставлю Круна односно стварно Председник владе али може га опоэвати само Парламент; у Француској Медиатора поставлю Влада са мандатом од шест година. Слично je и у Венецуели, тако да овакви омбудсмани и нису више омбудсмани шведског типа ;већ само шефови некаквог новог посебног органа за интервенисање по молбама грађана односно генерални инспектори управе (стр. 299). Писци истину да je улога савремене прокуратуре у СССР-y ужа од улоге омбудсмана. Писци истичу такође да и поред тога што се прокуратор и омбудсман разликују у много чему, заједничко им je да и једпи и други „по својој формацији и каријери нису ни политички луди, ни службеници управе већ техничари права” (стр. 300). Y закључку писци поред осталог истичу да „ефикасност различитих контрола зависи подједнако од њихових посебних квалитета, од историјских фактора и општег друштвеног развоја у земли. Орган контроле мора бити лако приступачан; ако je поступак скуп и компликован, и још ако многи грађани и не знају да ова контрола постоји, ретко ће се обраћати том (органу) највшпе ће то чинитн привилеговани који стварно (за то) најмање имају потребе”... „Институције контроле не стичу ауторитет у једном дану самом врлином закопског текста. Шведски Омбудсман као и Државни савет Француске постоје у њиховом садашњем обушку већ скоро два века у ком су меВувремену постелено оправдали, усавршили своје методе (рада), утврдили свој утицај на управу и стекли поверење грађана. Систем контроле у федеративно) Немачкој je одраз историјског развоја који je отпочео средином прошлог века и који објашњава њене садаппье облике. Револуције такође не бришу све crape институције као што то показује и пример совјетске прокуратуре (стр. 310). Писци такође истичу да je „природно да механизам контроле мора бити прилагођен друштвено-политичком систему и степену развоја земље ... механичко преношене једне институције ко ja je успела у земли у којој je никла, често изазива разочарења, као што су показале у последне време неке имитапије Државног савета, а у скорије време експанзије разних облика омбудсмана. Опасност увођена једног органа контроле, у систему који није спреман да га прихвати, je у стварању ризика да овај орган буде одбачен. Све то очевидно не мора бити разлог да се не познају инострана искуства. На против, проучавање страних искустава води размишљању о свом сопственом систему; може довести до корисних реформи и до нових институција" (стр. 310). Најзад, ради побољшања постојећих институција контроле, писци указују да се увек мора тежити да постоји склад између делатности управе и гьене контроле која се јавла у различитим облицима. Указују да многобројне контроле некад стварају ризик да се може ометати иницијатива политичке власти, стога подвлаче, да „управна делатност мора бити контролисана и претходно и накладно, у оквиру (упра, ве) и изван (њених оквира). Претходна контрола никад није довољна да спречи све грешке; накнадна контрола би била преплавлена кад не би постојала претходна контрола. Унутрашња контрола je потребна jep омогућује управи да сама исправи своје грешке; али није довољна и мора бити допуњена спољном контролом. Техничке контроле нису ефикасне ако нису подупрте и низом политичких контрола (стр. 311). Y предговору книге писци истичу потребу да и теорија и пракса све више упознају упоредна проучавана контроле рада управе и заштите права грађана. Напоминьу да њихово дело не даје још потпун упоредноправни преглед у свим землама нити настоји да предлаже некакав општп универзални систем и механизам контроле рада управе који би се у свим државама примењивао, већ има цил само да пружи потребне податке за обавештавање и да што више олакша разликоване о проблемима контроле рада управе и заштити права грађана. Ова сажето приказана книга истакнутих француских правника својим дескриптивним и теорнјским