Анали Правног факултета у Београду

264

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

излагањем омогућује упознавање савремених система и токова развоја контроле рада управе у упоредном праву и ыоже бити од велике користи свакоме ко се буде хтео ближе упознати са специфичностима главних система контроле рада управе који данас постоје у капиталистичким и социјалистичким земљама.

Д. Б. Аенковић

Љубомир Максимовић: ВИЗАНТИЈСКА ПРОВИНЦИЈСКА УПРАВА Y ДОБА ПАЛЕОЛОГА, изд. Византолопгког института Српске академије наука и уметности, Београд 1972, стр. XIX 199. Једно до сада непроучено питање из области византологије добило je у раду Аэубомира Максимовића „Византијска провинцијска управа у доба Палеолога” веома документовану и подробну анализу. Аутор на почетку рада констатује да je провинција која je, у доба Палеолога посебно, носила главки терет у остваривању државне власти, веома погодна као предмет истраживања питања о којем je у раду реч. Y раду je приказан начин на који je постепено долазило до све веће феудализације византијског управног апарата, а затим je, систематизовано и прегледно, изложена материја једног пшроког мозаика чији елементи заједно пружају јасну слику данашњем читаоцу о устројству и функционисању провинцијске управе тога доба. Између многих видова питања која се обрађују, навешћемо само неке. На пример, аутохтони карактер oikeiosa, специфичног службеника -дворанина који у себи, као функција, садржи ндеју личне службе. С тим у вези je и заклетва верности за коју аутор каже да поста je средство политичке стратегије. Аутор обрађује и кефалије функционере у областима који су се јавили у другој половини XIV века, као и низ других функционера описујући садржину њихових дужности и права. При том je неизбежно да се даје детаљан историјски приказ важнијих фаза развоја Византије тога доба. Посебно поглавље посвећено je административним јединицама и у њему je реч о неименованим административним јединицама, затим о кетапаникији феномену који у науци још није довољдо разјагпњен на чијем се челу у доба Палеолога налазио кефалија и, најзад, о остр вима и о проблему тема. Византија je под Палеолозима изгубила сву своју поморску моћ, тако да су се јегејска острва скоро сва одвојила од судбине провинција на копну. Посебан интерес аутора привлачи и проблем тема с обзиром на то да су оне, као и катепаникион у време Палеолога, биле основне организационе јединице локалне управе, па je у том смислу изнето много релевантних закључака. Кад говори о управницима покрајина, аутор, пре свега, подробно анализира функције дукса и кефалије. Он при том констатује да управник административне јединице нема ни строго прописано звање а ни титулу. Тако je достојанство дукса, као и толика друга током дуге историје Византије, доживл>авало многобројне варијације. Но, у доба Палеолога, дукс се не може сматрати титулом без садржине, иако аутор указује на потребу поновног испитивања досадашњих схватања ове функције. Кефалија, пак, јесте најраишренији израз којим се, по речима ауто ра, у последња два века византијске историје означавају највипш функционери провинцнјске управе. И поред тога, овај проблем до сада није изазивао већу пажњу науке. Y даљем тексту реч je стога о свим аспектима који могу осветлити појаву као што су његово постављење и разрешена при чему je карактеристична трговина звањима и положајима; ранг кефалије и подручје надлежности, при чему je карак-