Анали Правног факултета у Београду

265

ПРИКАЗИ

теристично да сам град (случај Цариграда и Солуна, на пример) чини у управном погледу целину-са својом околином; компетенције (кефалија се може схватити углавном као владаочев делегат и оличење управне власти) односно основна овлашћења његова итд. Y посебном поглављу реч je потом о нижим чиновницима у византијским покрајинама, као што су прокатимен, кастрофилакс, нотар, граматик и др. Израз прокатимен коришћен je у византијској службеној термино логији као лредседник, старешина у најпшрем смислу, чиме се објашњава и порекло неких других титула у државној хијерархији касновизантијског доба. Аутор обрађује и специфичност функције касхрофилакса која га je пропела крез све промене у административно ј организацији у епохи Палеолога и која се садржавала углавном у њеном војном характеру. Но, кастрофилакс се никако не може сматрати војним командантом града у XIV веку, јер тај положај, уз своје остале функдије, држи кефалија. Y делу о фискалном апарату аутор констатује да су први Палеолози у европским покрајинама Царства одмах прионули на стварање фискалних институција, тиме што су, на пример, обновили пострадале архиве. Y сачуваним званичним византијским документима тога времена много je речи о имовинско-правним односима, па je схватљиво што у њима mia података и о апографевсима и порезницима, дакле, чиновницима који се баве тювинско-правним, фискалиим и донекле привредним питањима. Такође je реч о службеницима катастра, с обзиром да главна маса прихода који притичу у државну касу у позно византијском периоду, баш потиче од пореза и дажбина најмногобројнијег • сељачког сталежа. Особина феудалног друштва да не подноси типизираност у државној управи нашла je одраза, како закључује аутор, и у самој организадији финансијског апарата. Пореско-имовински контролори и комесари, тако, по месту у хијерархији нису једнаки. Исто тако, из многих докумената види се да порески комесари нису били именовани за одређени посао већ за одређени временски период. Што се тиче апогрефса, његов мандат доносио je разне послове, али су сви они углавыохм били у области имовинских односа, одређивања вредности пореза и сл. Аодирнуто je и питање корупције за ко je аутор каже да je увек присутно у већој или мањој мери у изучавању сваког пореског апарата у историји. Y одељку о судству аутор утврВује да није увек могуће открити чак ни неке основне принципе организације и рада провинцијског судовања. Ово стога што je правка теорија у доба Палео лога веома сиромашна, па je једино дело о грађанском и кривичном праву те епохе „Шестокњижје” од истакнутог правника Константина Арменопула. Но, за еврху изучавања аутора, то дело има веома малу вредност јер представља компиладију ранијих византијских кодификација, а не даје целовиту и сувремену правку мисао. Нема сумње да у провинцији већи број спорова и не долази на решавање пред органе локалне управе, јер их делимично апсорбују централне судске институције. Такође и чланови централног управ ног апарата често добијају налоге да обаве поједине задатке управно! нли судског характера у провинцијама. Но, поред тога, добар део кривичних предмета свакако je решаван y провинцијама, без икаквог мешања централних судских органа. Y имовинским споровима пресуда je могла бити донета и изван судских органа, у поступку који би се могао назвати и судским и управним. Но, у свему, судство je било неефикасно и корумпирано што je, касније, довело до рефорхми у 1296. и 1329. години. Последње поглавље посвећено je привилегијама градова који су имали посебан положа ј. Тек на тај начин могуће je добити целовиту слику о стању управе у позно византијским провинцијама. Сви византијски градови показују заједничку организациону карактеристику, јер ce на њиховом челу налазио кефалија. Но, постојале су и разлике, нарочито између Цариграда и Солуна, с једне стране, и осталих градова, с друге.