Анали Правног факултета у Београду

25

ХАНС КЕЛСЕН ЖИВОТ И ДЕЛО

примат међународног права. Опредељење за једну или другу хипотезу у суштини јесте, по Келсену, избор између субјективистичке и објективи стичке филозофије. Избор зависи од етичких и политичких наклоности. Најсложеније питање са којим се суочгю Келсен на терену међу пародног права јесте питање да ли се међународне норме могу прихватити у истом смислу као и норме државног права. Прецизннје речено, да ли међународно право одређује извесно понашање држава као услов за примену принудних мера и на тај начин означава то понашање као деликт а принудне мере као санкцнје. Анализом међународних односа Келсен долази до сазнања да на основу позитивыог међународног права постоје две врсте забрањеног ме гаавьа у интересну сферу једне државе. Разлика зависи од степена тот мешатьа; найме, да ли принудне мере предузете против једне државе крше само неке интересе или угрожавају целокупне интересе одређене државе. Такво мешање посматрано je као деликт у смислу међународног права, Y првом случају реч je о репресалијама, а у другом о рату. Репресалије су дозвољене и не представљају деликт уколико су предузете као реакција против деликта. Отуда, по речима Келсена, ншпта нас не спречава да репресалије назовемо санкдијама међународног права. Држава овла шћена да под извесним одређеним околностима прибегне репресалијама може бити посматрана да ради као орган међународне заједнице, а при нудне мере могу бити протумачене као акција заједнице. Али, ако држава под другим условима, него што то предвиђа међународно право, предузме принудне мере, она чини међународни деликт јер није овлашћена на овакву акцију. Y погледу неограниченог принудног мешатьа у интересно подручје друге државе Келсен указује да постоје две дијаметрално супротне теорије о питатьу правног карактера таквог мешатьа, правног карактера рата. Према првом, рат, на основу међународног права, није ни деликт ни санк ција. Држава која није изричито везана специјалним уговором о забрани прибегаватьа рату може у свако доба водити рат против било ко je државе не кршећи међународно право. Према том становишту рат не представља деликт. Суггротна доктрина сматра, међутим, да je рат у принципу на основу општег међународног права забратьен. Рат je дозволен само као реакција против деликта тј. као реакција против одређеног понашања држава одговорних за то понашатье. Исто, дакле, као и репресалије и рат може бити посматран као санкција уколико нема карактер деликта. То je она позната теорија још од давнина развијена о праведним ратовима Bellum justum. Таквом схватању стављене су многобројне примедбе. Пре свега, да не постоји објективан ауторитет ксји би био компетентан да одлучи да ли je рат легалан или илегалан, дакле, да ли je деликт или санкција. Много озбиљнији аргуменат јесте да се рат успешно окончава као санк ција само ако je држава која предузима санкцију јача од противника. Али, с друге стране, оба та аргумента могу се применити и на репресалије, па ипак je признато да су репресалије дозвољене на основу општег међу народног права као санкције. Било би парадоксално, по схватању Келсена, претпоставити да меЬународно право забрањује ограничено уплитање у