Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

наводећи њихова мшпљења ( I 0 7). Правници више не стварају ново право, већ сређују и системахизују оно што je створено. Тада су вршени и покушаји другојачије класификације облигација. Улпијанов ученик Модестин класификује изворе облигација на следећи начин: »Obligamur aut re aut verbis aut simul utroque aut consensu aut lege aut iure honorario aut necessitate aut ex peccato.« ( les ) Као што ce види, Модестин набраја прво уговоре сврстане у групе према начину њиховог закључења и одваја цивилне облигације од преторских, али се не служи појмовима контракт и пакт. То je по свему судећи озбиљан покушај да се конструише систем који би обухватио све начине обвезивања, па и оне који прелазе оквире облигационог права, jep се obligamur necessitate односило, као што je показано у једном новијем раду, на облигације које произилазе из наследное права, у првом реду на облитације роба који тестаментом постаје heres necessarius ( 109 ). Овај покушај очигледно одудара од Гајеве (и Аристотелове) дводеобе извора облигација и показује да Модестин није сматрао потребним да се при својој класификацији служи појмом контракт. Та чињеница указује на претпоставку да контракт и није био догматски појам који се у Модестиново време, дакле у позној класици, није могао заобићи. Друга, мање оригинална класификација из приближно истог периода je Улпијанова: »Actionem quaedam ex contractu, quaedam ex facto, quaedam in factum sunt...« (i 10 ) Улпијан, што je сасвим класично, полази не од појма obligatio, већ од actio (in personam). За разлику од Модестинове, његова класифнкација није представљала никакав нов догматски покушај да ce систематизују облигације. Италијански романиста Аранђо-Руиз доказао je да je Улпијан у својој liber sigularis, из које потиче овај пасус, разрађивао теме из Гајевих дела, те да ова подела одговара Гајевој деоби облигација на контрактно, деликтне и оне које се pafeajy ex variis causarum figuris ( m ). То што je управо Гајева класифшсацпја коју овде видимо у Улпија-, иовој варијанти усвојена у периоду домината и са малим корекцијама унета у Јустинијанове Институције може ce објаснити угледом који су Гаје-Ц ва дела уживала у посткласици. Гај-теоретичар je по свом приступу прав-; ним проблемима и по свом начину резоновања био правницима из доба:

(107) Коментари, epitomae и notae на дела великих класичара писани су и раније, али су се тиме у много већој мери бавили позни класичари, Улоијан, Марцијан, Хермогенијан и нарочито Паулус. Ynop. Schulz, F.: Geschichte, стр. 225—281.

(los) D. 44.7.52. pr. (Modestinus, Libro 2. regularum): Обавезујемо се или предајом ствари или речима или једним и другим заједно или консензусом или на основу закона или на основу преторског права или из нужности или из деликта.

(los) Mayer-Maly, Theo: Obligamur necessitate, ZSSt. 1966. стр. 47—67.

(но) D.44. 7.25.1 (Ulpianus, libro singulari regularum): Тужбе ce дају некад из контракта, некад из акта, некад in factum. Као пример тужбе in factum Улпијан наводи, исто као и Гај у својим Институтуама, IV, 46, тужбу против ослобоЬеника који je позвао на суд свог патрона.

(in) Arangio-Ruiz, Vincenzo: »D. 44.7.25.1 e ia classificazione Gaiana delle fonti di obbligazione«. Mélanges du droit romain dédiés à Georges Comil, I, Paris, 1926.