Анали Правног факултета у Београду

72

АНАЛИ ПРАВ HOI' ФАКУЛТЕТА

Ништа не мења на ствари ако би се рекло да овде није реч о две штете већ о два узрока (инвалидитет и пораст животних трошкова). Кад штета потиче од два узрока од којих je један штетникова кривица а дру ги околност независна од те кривице, шхетник je дужан да накнади целокупну штету ( щ ). 11. Са истим образложењем присхалице позихивне хеорије одбијају приговор да je овде реч о штехи која се није могла предвидети и за коју се по општим правилима на подручју уговорне одговорности не дугује накнада. Није уопште реч о некаквој новој штети. Уосхалом, и на жалост пораст животних трошкова није више непредвидив jep je постао стална појава. Најзад, непредвидивост се односи на узрок штете а не и на обим штете С 23 ). 12. Ништа не показује унапред да ће пове Вање ренте довести штетника у оскудицу. Може бити да су његови приходи расли са порастом животних трошкова, или да je иначе таквих имовинских прилика да je у станьу да ренту у повећаном износу плаВа без нарочитог напрезања. Може чак бити да га првобитно досуВена рента са каснијим пове&ањем мање оптерећује него што неког другог штетника оптерећује првобитно досуђена рента без каснијег повећања (зато што постоји други износ измеВу величине штете и имовинских прилика штетника). И износ ренте увтрђен ггрвом пресудом, чак и кад je миннмалан, може за штетника слабих имовхшских могућности бити велико оптерећење, па то само по себи није разлог да се накнада ускрати. 13. Тачно je да се накнада одређује према вредности штете у време одлучивања о тужбеном захтеву, али са наше тачке гледања тај принцип нема онај смисао који му придају присталице негативне теорије. Он je настао као одговор на питање поставлено у другој хипотези: кад се штета састоји у уншитењу ствари и кад je сва реализована пре доношена пресуде, па се треба определити измеВу вредности (редовно мања) коју je ствар имала у време уништеньа и вредности (веће) коју има у време оддучивања о тужбеном захтеву. Усвојена je ова друга вредност jep се тако обезбеВује потпуна накнада, а осим тога досуВени износ бива нсплаћен сав одједном и то непосредно по доношењу пресуде тако да у време исплате редовно има исту куповну моћ као и у време доношена пресуде. Y нашој хипотези реализација штете се наставља и по доношењу пресуде, и зато се ту интегралност накнаде може обезбеднти само ако се датум процене штете помери у будућност. Питанье датума према којем се процењује вредност штете изведено je из основнијег принципа принципа интегралности накнаде ( 24 ). 14. По присталицама позитивне теорије нема никакве правне запреке да оштеВеник ограничи свој одштетни захтев на један одре Вен временски период, с тим да право на накнаду за наредни период остварује новом тужбом, при чему Be суд морати да узме у обзир пораст животних тро-

(22) H. Mazeaud, Les rentes »flottantes« .. . , D.1951. ehr. p. 17,

(23) H. Mazeaud, Les rentes »flottantes« .. . , D.1951. chr. p. 17; André Toulemon, La réparation des préjudice et les rentes révisables, Gaz. Pal. 1950.1. Doctr. p. 47; René Rodière, Observations, J.C.P. 1950.11.5728.