Анали Правног факултета у Београду

ПОВЕБАЊЕ РЕНТЕ, ОПАДАЊЕ КУПОВНЕ МОНИ НОВЦА И ПОРАСТ ЗАРАДА

закључак о могућности накнадног повећања ако дође до пораста животных трошкова и повећања оштећеникових потреба. Али, највећи број присталица позитивне теорије лишава се услуга овог аргумента и стоји на ста новишту да рента има одштетнп карактер, било да се досуђује за губитак издржавања, било за губитак у заради. Њена фактичка употреба може бити и јесте алнментациона, у мери у којој je поверилац стварно употребљава за своје издржавање, али из тога не следе правке последние које се везују за законску обавезу издржавања. Тежиште присталица позитив не теорнје je на појму штете и разликовању штете од гьеног новчанш нзраза. 10. По њима, овде постоји само једна штета, онда за коју je већ досуђена накнада у облику ренте (инвалидитет оштећеног; смрт даваоца издржавања) . Оно што се мења услед промена у вредности новца, го je новчани израз штете али то саму штету ништа не мења, не до да je постојећој директној нову, тдиректну штету. Штета коју треба накнади ти остала je иста a досуђена накнада у сваком случају мора да омогући потпуно уклањање штете, ( !8 ), ( I 9), С 2O ), ( 21 ). Уосталом, новчани израз штете може варирати и у времену између настанка штете и доношења пресуде и те промене судови узимају у обзир. Са каквим прихватљивим образложењем онда не узети у обзир промене у новчаном изразу штете до којих долази по усвајању тужбеног захтева?

сасвим je различит, пошто су ова лица била повериоци законског права на издржавање. Рента овде замењује обавезу издржавања и од ње позајмљује не само форму (породичне престације) него и „алиментатшону природу, са свим консеквенцама које из тога пронзилазе”. Pierre Voirin, La révision des rentes viagères à caractère indemnitaire, note, Trib. civ. de Moulouse, 5. janv. 1928, D.1928.2.77. Писац, по нашем мишљењу, није у праву кад сматра да су, по француском праву, ситуације разведеног брачног друга који прима накнаду од бившег брачног друга и сродника убијеног као корисника ренте идентичне. Између њих постоји крупна разлика; у слу чају развода криви супруг који дутује накнаду штете за изгублзсно издржавање био je пре юга дужннк те исте законске обавезе издржавања, те утицај гьегових имовинских прилика постојн у оба случаја и делује у истом смислу. Међутим, у случају смрти даваоца издржавања, обавеза дужника ренте (лица одговорног за штету) не зависи од његових имовинских прилика већ од тога како би се кретале имовинске прилике г/ошнулог.

(is) Stanislav Godlewski de Gozdawa, op. cit., No 215; M. Frejaville, J.C.P. 1949. 11. 4887.

(19) Fernand Derrida, Dommage-intérêts, No 100, Dalloz, Encyclopédie juridique, Réper, toire de droit civil; M. Frejaville, J.C.P. 1952.11.6974; H. Mazeaud, Les rentes »frottants« et la réparation des accidants, D. 1951.chr.p.17.

(20) Esmein, који je присталица пливајућих ренти, има другачије образложење. Пре свега, истиче он, штета je од стране судова квалификована као директна или индиректна без икаквог чврстог мерила и на основу чистог осећања ствари. Може се навести читав низ примера у којима накнађена штета потиче од околности исто тако независних од штетниковог поступка као што су економске и монетарне прилике. Тедино мерило на основу којег се овде може разликовати директно од индиректног јесте већи или мањи степен вероватноће. Писци који говоре о нужној и извесној последний, или о нормалној последний, да би једну последицу квалификовали као директну, у ствари полазе од идеје вероватноће. Зар се не може рећи да je, у извесним периодииа времена, пораст животних трошкова врло вероватан? Paul Esmein, Des indemnités variables suivant un indice économique, J.C.P.1949.1.781.

(2i) R. Savatier, који je иначе из других разлога против пливајућих ренти, сматра гакође, као и присталице позитивне теорије, да овде не постоји индиректна штета, пошто je промењен само новчани израз штете док je само штета остала иста. René Savatier, Note, D. 1952.413.