Анали Правног факултета у Београду
76
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
се осетно трошкови живота, у сле А поскупљења цена намирница и других животних потреба, осетно се смањила реална вредност новца услед инфлације, девалвације и сл. и тиме се знатно погоршали материјални услови оштећеника који прима ренту. Y конкретном случају првостепени суд се није упуштао у испитивање и утврђивање предњих чшьеница иако су оне од битне важности по доношење правилне одлуке. Зато je потребно да првостепени суд извиди и утврди да ли су се сада у односу на време доношења раније правоснажне пресуде осетно повећали трошкови живота услед поскупљења цена намирница и других животних потреба, осетно смањила вредност новца услед инфлације, девалвацијеи сл. и тиме смањила реална вредност новца и знатно погоршали материјалии услови оштећеника. Тек кад суд извиди предње чиньенице моћи ће да донесе правилну одлуку У погледу тужбеыог захтева тужиоца. При оцени да ли je основан тужбени захтев тужиоца треба имати у виду и то да у нашем пензионом систему постоји обавезно повећање пензија према повећањима трошкова живота” ( 31 ). Врховни суд Босне и Херцеговине у једној значајној пресуди прецизира да само повећање зараде а не и пораст животних трошкова може бити разлог за повећање ренте. Он je уважио жалбу туженика уколико се нижестепени суд одлучујући о новој висини ренте, руководио висином животних трошкова, који су се од доношења раније одлуке знатно пове ћавали, а пропустио да утврди колнко би износио губитак у заради тужи лачке странке у данашњим условима: „Y конкретном случају тужитељи ua тражи да joj се повиси накнада за смањену радну способност која je утврђена цитираном пресудом од 8. XI 1954. године са 20 н. дин. Пошто се накнада за смагьену радну способност досуђује због тога што оштећени због неисправности за вршење свог посла губи у заради, то je правилно становиште првостепеног суда да je неоснован приговор пресуђене ствари. Тужитељица, найме, усљед неспособности за рад од 60% у сваком случају губи од своје зараде мјесечно више од 20 н. дин. јер би њена зарада сада била свакако већа него у 1954. години па je према томе и губитак већн. Како тужитељица има право на накнаду изгубљене зараде и убудуће, то има право да поновно тражи одмјеравање изгубљене зараде. Уколико je зарада у вријеме досуђења била мања, што je недовољно, то je и губитак дијела те зараде већи сада него када je тужитељици одмјерен износ од 20 н. дин. мјесечно. Према томе за одмјеравање те накнаде од утицаја je само колику би зараду својим радом могла остварити тужптељица да није услијед повреде онеспособљена за вршење свог посла са 60%. МеВу тим, првостепени суд je неправилно узео да тужитељица има право на по
(31) Пресуда Врховног суда Србије Гж 119/68. од 14. фебруара 1968. године. Правый живот 6р. 11—12 за 1969. годину, стр. 84. „V конкретном случају настале су извјесне промене и у привредно-радној способ пости и у економским приликама (однос вредности новца и робе) тако да je раније досуђсна висина ренте престала да буде еквивалент учшьене штете и то на штету тужите те je суд првог степена правилном применом закона нашэо да нма основа да се ранпје досуђена рента повиси”. Пресуда Врховног суда HP Србије Гж 50/50. од 15. јануара 1951. године. Збирка одлука врховних судова и упутстава Врховног суда ФНРЈ, 1945—1952, I, сабрали и средили Михајло Гајић и Борђе Стуиаревић, Београд, 1952, одлука бр. 138.